Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs, 26. 7. 2023.
MVP ne haje za slavu na svetskom prvenstvu, mi treba da hajemo još manje.
Najveći košarkaš svih vremena (NKSV), koji je naravno Srbin, neće nastupiti za Maticu srpsku koja je taman bila naumila da upravo putem njega osvoji barem srebrnu medalju na takozvanom Mundobasketu.
Živeli smo u preobilju vesti, reportaža i eseja o Nikoli Jokiću: rekordi, rekordi, MVP, jednom, dvaput, ponizio ovog, ponizio onog, potopio ovog, srušio onog, to ne beše dovoljno, moralo se stalno znati šta rade njegovi braćani, kako se provode kad odu u blagosloveni Denver, kako im se zovu konji, ko rasne atove/ate timari kad mlade gazde odu na posedak kod bate, koju pesmu Ere Ojdanića MPV pušta po sto puta, rizikujući da ga opomene, ili čak i kazni, šerif, ali u čijim bi službenim kolima mogao biti Stiven Sigal, prijatelj Srbije, koji bi, pred kamerama, sve zataškao i koji bi od izgrednika i od njegove braće uzeo autograme na ćirilici…
Slatkom poistovećivanju Srbadije – oličene najvećma u tabloidima – sa glavnim bratom Jokićem, i sa dodatnom braćom Jokić, ne beše kraja i naslade ne beše nikad dosta, a onda je, uz otkazivanje dolaska četvorice ili petorice drugih košarkaša, stigla depeša da MVP neće obući srpski dres, da neće predvoditi našu momčad na putu do uveliko zamišljenog trijumfa!
Iako je MVP ovo odlučio vođen krupnosopstveničkim interesima i planovima, na šta naravno da ima puno pravo, ovo je za, kak se danas veli, napaljeno navijaštvo besplatan lek! Nehotice, ili i nesvesno, naš čovek, naš natčovek preko bare šalje paket koji bi naša carina mogla da zavede kao tugu i opomenu: “Cenjeni zemljaci, uvaženi navijači, prijatelji košarke, znani i neznani, veleštovani rodoljubi, obožavatelji pobeda i medalja! Napravili ste račun bez krčmara! Ne moram ni da vam nabrojim zbog čega mi se sve ne ide na svetsko prvenstvo, ono nema istovetan značaj za vas i za moju velenkost! That’s it!”
Kao i u slučaju Đokovića, na pojedinca koji gleda svoja posla sručila se nesnošljiva saborna frustriranost: novinara, navijača, ali i običnih, naizgled razboritih ljudi. Svi su, u mutnoj čežnji za natčovekom, koji bi dakako bio našeg porekla, i u svom bolesnom snu o višoj sportskoj rasi, lakomisleno i parazitski pomislili: mi ćemo uzeti zlato, jer je MVP Sr-bin, pokazaćemo i Evropi i NATO paktu, i Beloj kući, i Kući slavnih, ko je na ovoj planeti tata za košarku, bio i ostao, nakon nekoliko manjih kriza!
I Đoković je, kao sada Jokić, iskoračio bio iz čaure u koju ga je nacija presrdačno, samovoljno i punonadežno zatočila, ja ne pratim to, ali preskočio je najmanje jedan Devis kup, ima čovek svoj ritam treniranja, putovanja i takmičenja, MVP može takođe biti umoran i prezasićen nakon uspešnih sezona u dijaspori, ali su dosadašnji najrevnosniji pripadnici kulta – dosadnog i antipatičnog, glupog kao i drugi kultovi što su glupi – okrenuli ćurak naopako, odriču ga se preko novina i neće priznati dugove ako ih verolomnik bude napravio na njihov račun, ne zanima ih, odsad pa do večnosti, ni da li će biti MVP, ili će biti rupa u narednim sezonama, ali u ujdurmi zvanoj Jokićeva izdaja ima, po moemu, nešto lekovito, otrežnjujuće, ako ne baš isceljujuće: “Nemojte se, kad Đoković pobedi, ili kad ja nadigram druge pripadnike NBA, priljubljivati, kao pijavice, uz uspeh u kome nema nijedne mrvice vaše zasluge, jer je to priljubljivanje nehigijensko, nepoželjno, nelogično, i iscrpljujuće je: dičite se svojim navijaštvom, kao da je to neka veština ili vrlina, i kao da je to nešto što vam mora biti uzvraćeno onako kako ste sami zamislili! Shvatite da se poput filmskih gledalaca uživljavate u ulogu, narav i sudbinu pojedinih junaka, ali to u bioskopu traje sat i po, a ovo vaše prerasta u hronični poremećaj; kad biste se, naprosto, i sami trudili, i postupno napredovali, svak u svojoj struci, svak u okv. sv. mogućnosti – neki uspeh, ma bio i neznatan, privremen, ili prividan, potkačio bi i vas. MPV je novotarija, izum statistike, naučne tobože discipline koja vam je zagorčala sve teniske mečeve Novaka Đokovića, a druge i ne gledate! Nemojte, to je za vaše dobro, govoriti ‘mi’ ma koju medalju da je osvojio neki Srbin: vi ste tu puki posmatrači, samoproklamovani znalci, dokoličari! Niste uključeni čak ni ako ste kao poreski obveznici nevoljno finansirali pripreme reprezentacije, odlazak izabranog tima, boravak tamo! Ne treba da govorite mi uprkos tome što ćete vi snositi troškove premija koje će širokoruki vladar podeliti osvajačima medalja, sve to, što bi rekao pisac Crnjanski Miloš, ne zavisi od vas! A tek ono što se posreći pojedincima u dijaspori, nema sa vašim životom ništa zajedničko: to što potičemo iz istog govornog područja ne drži nas zanavek u istoj kaci!”
&
Zaista, nije li svejedno, za život pojedinca u Srbiji, ali i drugde, hoće li košarkaška reprezentacija biti na dnu, u sredini, ili čak na samom vrhu? To jeste važno igračima, njihovim bližnjima, selektoru i struč. kak se veli štabu, te Savezu: u pređu koja tobože povezuje tabelu Mundobasketa sa Srbadijom, razasutom pred milionima televizora, upredeno je mnoštvo proizvoljnosti, neznanja, neistinoljubivosti, samozavaravanja, mitova, preterancija, podsvesti, neostvarenih ambicija, upredena je, kao konstanta, nit razmetljivosti koja je naličje ili nusprodukt trajne nesigurnosti i opravdanog osećanja nedoraslosti životu.
