Teofil Pančić, kolumna ''Kulturni gnevnik'' za portal nedeljnika ''Vreme'', 4. jul 2023.
Nikada niste čitali Viktoriju Amelinu, i verovatno je nikada nećete čitati. Nisam je ni ja čitao sve do malopre, a za ubuduće, videćemo.
Ubuduće?! Šta uopšte znači "ubuduće“?
Viktorija Amelina više nikada ništa neće napisati.
U trideset i sedmoj godini života ostala je bez budućnosti, spisateljske i ljudske.
Preminula je, nakon četiri dana agonije, kao trinaesta žrtva ruskog raketiranja picerije u Kramatorsku.
(da. picerije.)
Za sobom je ostavila dva romana, zbirke poezije i jedanaestogodišnje dete.
O svemu tome, i mnogo više, kao i samu Amelinu, možete čitati u tekstu Davora Beganovića na Jergovićevom sajtu.
A ja se pitam: da li je ubistvo spisateljice "vest iz kulture"? I iz čega je, uostalom, vest o ubistvu troje dece, a toliko ih je stradalo u onoj piceriji?
Znate kako je, deca vole picu. I pisci vole picu.
Verovatno i ruski artiljerci vole picu.
Da li je, kada ubiješ pisca, mada možda i nisi gađao konkretno njega/nju, nego si gađao onako uopšteno, pa koga pogodiš-pogodiš, to zločin nad kulturom i identitetom jednog naroda i zemlje?
Ili je zločin ipak izvršen mnogo ranije? U ovom slučaju 24. februara 2022. rano ujutru. Samo što je Viktorija sada stigla na red za egzekuciju.
Čitaću je gde god mogu, da prestanu da je ubijaju.
