Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Od dugoročne je koristi imati svest o tome kada je (i gde) vreme za gledanje filmova, a kada za izlazak na izbore. Pomešati te dve stvari može da bude od ogromne dugoročne štete
Ovako je to, dakle, bilo u nedelju na dva različita kraja Evrope: dok Španci glasaju na pirinejskoj pripeci, Srbi dokoličare u zaklonu od “superćelijske oluje”… Pošto nisam Španac, i ja sam dokoličario, a to u mom slučaju uglavnom znači čitanje ili gledanje filmova.
E sad, ne znam je li puka slučajnost ili tihi rad podsvesti, ali za to veče sam naposletku odabrao film “Putevi ka jugu” iz 1978, francusko delo britanskog Amerikanca Džozefa Louzija (Joseph Losey), jednog od meni dražih reditelja iz formativnih vremena odrastanja u Kinoteci. Snimljen po romanu Horhea Sempruna, film se bavi vremešnim Špancem koji je veliki deo života proveo u egzilu u Francuskoj (Iv Montan) gde se manje-više etablirao kao pisac i scenarista. Ali, njegovo srce i dalje kuca za Espanju, ali onu slobodnu, bez Franka i frankizma… Uostalom, i naš junak i dalje učestvuje u podzemnim aktivnostima antifrankističkog otpora.
Ovo je tek početak početka priče i još je relativno daleko od “pravog” zapleta, ali ionako vam ne kanim prepričavati film – radije ga potražite i odgledajte, vredi utrošena dva sata.
Važno je, za našu priču, u ovom filmu nešto drugo: jasno je da je Franko manje-više na umoru, i da Španija posle njega niti može niti hoće da bude i ostane ona zemlja koja je bila decenijama unazad. Naposletku – nije, je li, spojler ako vam to saopštim – Franko zaista umire.
Šta će sada biti sa onolikim dojučerašnjim frankistima? “Ništa, postaće demokrate”, spokojno kaže katalonski domaćin našeg Iva Montana, s pokeraškim izrazom lica, bez cinične grimase, jer mu je to sasvim prirodan rezultat ukrštanja ljudskih naravi i istorijskog trenda. Isti će suvo reći, pred kraj filma, gledajući na televiziji neubedljive rituale žaljenja: “kastiljanski folklor”.
Louzijev film je, da podsetim, snimljen 1978. Španija (koproducent filma) tek što je postala parlamentarna demokratija, u Madridu se zakuvava “movida”, u Barseloni nešto čemu ovde ne znamo ime, ali mu možda znamo ishod. Španaca, dakle, ima svakakvih, kako tada tako i sada, ali ima ipak nešto što je zajedničko svima osim nepokajanim frankistima (a oni su u trajno debeloj manjini): nikad više diktatura, nikad više izvan okvira demokratije, nikad više izvan Evrope.
Skoro pola veka kasnije, u Španiji su održani ko zna koji po redu slobodni izbori. Plašili su nas sa raznih strana kako će Španija ovaj put pokleknuti i, zgađena i “ljevicom i desnicom i centralnim”, dovesti (post)frankiste na vlast, makar kao manjinske partnere konzervativcima (koji ni sami nisu cvećke).
Dok sam ja gledao film, Španci su prebrojavali glasove. Ispostavilo se da desnica svih boja nije dobila ni blizu toliko glasova da, sa sve frankistima, udružena može da preuzme vlast. Teoretski gledano, mogla bi da napravi većinu sa katalonskim separatistima, ali… setite se filma: to je ipak malo previše “kastiljanskog folklora” za ukus obe strane.
Oni kojima je posao da se bave Špancima baviće se Špancima i njihovim izborima u sitnija crevca, u ovom tekstu je bitno nešto što nadilazi jednu zemlju, koja god bila, ali je opet i tesno povezano s neposrednim iskustvima svake konkretne zemlje. U slučaju Espanje, kao i nekih drugih zemalja koje su iskusile ozbiljne diktature u XX veku (“leve” ili” desne”) gotovo bez izuzetka prevagu odnese svest – ma koliko možda ovlašna i mutna – da ništa od političkih strasti i zavrzlama u slobodnoj i evropskoj sadašnjosti nije vredno p(r)oigravanja prednosti života u ne samo nominalno nego i stvarno demokratskom poretku (uz sve njegove nesavršenosti, koje je odviše lako prokazati i potkazati), i da to treba čuvati kao jedini temelj na kojem se nešto može izgraditi.
Iz ovoga naravoučenija jedan dokoni gledalac starih filmova zaključuje ovo: zemlje koje žive sa svešću o vlastitoj istoriji, naročito o njenim mračnijim poglavljima, imaju i sadašnjost i budućnost. Zemlje koje nikako da pronađu svoje realno mesto u istoriji i da se užljebe u njoj tako da im udovi ne štrče, zemlje u kojima većina ništa važno ne pamti, to jest – što je još mnogo gore – sve pamti iskrivljeno i naopačke, osuđena je na večito ponovno proživljavanje sopstvenih nesreća i zle kobi. Pa makar i u vidu farse, što bi rekao najstariji od braće Marks.
A gde je Srbija u svemu tome? Kao i uvek – u epicentru. Cela poslednja decenija srpskog političkog i društvenog života naposletku je samo tragikomična posledica jednog odlično organizovanog i neverovatno raširenog zaborava, istorijskog slepila i moralne tuposti, što “narodnih masa”, što “elite” koja se pretežno pokazala ne samo nedoraslom nego i neodraslom. Pa, šta nam se to desilo?! Eh, duga je to priča… Mensčini da su izvesnih ključnih nedelja neki, umesto da idu na glasanje, sedeli kod kuće i gledali filmove.
