Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Da li je Vučićeva Srbija i dalje demokratska zemlja?
Teško pitanje, hajde da zaustavimo dvojicu slučajnih prolaznika da vidimo šta oni o tome misle.
Vladimir Volohonski, ruski antiratni i antirežimski aktivista, stanovnik Beograda: „Jeste.“
Teofil Pančić, kolumnista sa Podbare: „Nije.“
Zanimljivo razmimoilaženje, zar ne? Iz toga bi mogla da proizađe žestoka borba oprečnih mišljenja.
Međutim, uozbiljimo se: jesu li to zaista oprečna mišljenja, ili samo dva načina da se kaže ista stvar?
Ako ne znate ko je Volohonski, vratite se Danasu od četvrtka. Tamo ćete naći intervju s njim. Zahvaljujući svojim građanskim aktivnostima, Volohonski je dočekao da mu režim u Beogradu uskrati dozvolu daljeg boravka u Srbiji. To petljanje sa boravcima, granicama, ulascima, izlascima, postalo je omiljeni način kaznenog maltretiranja nepoćudnih stranaca otkad je osoba Vulin najzaduženija za takve stvari. Stara sovjetska škola, odmah se vidi!
Kako god, na pitanje novinarke „Koliko vas stanje u Srbiji podseća na Rusiju?“, Volohonski daje odgovor vredan promišljanja: „Život u Srbiji malo me podseća na život u Rusiji. To su potpuno različite stvari. Znam da se demokratski aktivisti ovde sa mnom neće složiti, ali ovde postoji demokratija i ima mnogo slobode.
U Rusiji su legalni protesti na ulicama nemogući, a za objavu na društvenim mrežama možete dobiti razvaljena vrata od stana i završiti godinama u zatvoru. U nečemu, možda sadašnja Srbija liči na Rusiju pre 20 godina, na kraju Jeljcinove vlasti i u prvim godinama Putina.“ (etc.)
Ako pretpostavimo da je onaj anketirani kolumnista po prirodi stvari takođe neka vrsta „demokratskog aktiviste“, nema mesta čuđenju zašto je njegov odgovor suprotan od Volohovljevog.
Međutim...
O ljudima, stvarima i prilikama uvek sudimo u nekom kontekstu, bili toga svesni ili ne. Ako ne radimo tako – ako je uopšte moguće ne raditi tako – teško da će naš sud vredeti išta, pre će biti da će samo biti nervni ispad maskiran u „mišljenje“.
Volohonski, mada lično suočen sa progonom od mizernog srpskog režima, ima rusko/putinovsko politički formativno iskustvo, i zato – a ne da bi podišao bednicima i kidnaperima Republike koji ovde drže vlast – odbija da poistovećuje ono s čime se mi ovde suočavamo s jednom ozbiljnom i dubokom despotijom, kakva je Putinova Rusija.
Naš kolumnista, s druge strane, ne upoređuje refleksno Srbiju s Rusijom ili Belorusijom, nego sa zemljama sa od Srbije višim demokratskim standardima i praksom – a to su sada praktično sve evropske zemlje. Štaviše, ne morate Srbiju ni da uporedite s drugim zemljama, dovoljno da je uporedite s njom samom od pre desetak ili još bolje dvadesetak godina, i doći ćete do istog depresivnog zaključka: ne, Srbija više nije demokratska zemlja.
Taj zaključak je tačan, i naš kolumnista je u pravu. Međutim, u pravu je i Volohonski, jer precizno smešta i svoju i našu zemlju unutar jedne, nazovimo je tako, „skale tiranije“. Možda nas ovo ponajviše podseća na film „Rašomon“: snimajući iz različitih uglova, kamera vidi različite stvari. Ali, koja od njih je „tačna“? Ovako postavljeno, pitanje je pogrešno (da, postoje i pogrešna pitanja, a ne samo pogrešni odgovori).
A zašto je sve ovo važno? Zato što bez razumevanja konteksta, to jest bez umeća postavljanja u realan kontekst, nema ni razumevanja prilika, a bez tog razumevanja nema ni efikasne borbe za promenu nabolje.
Pitanje (ne)demokratičnosti jednog poretka nije, dakle, puko pitanje utiska i trenutnog duševnog stanja onoga ko bi na njega imao pružiti nekakav odgovor, nego je stvar neposrednog sameravanja sa standardima epohe i civilizacije u kojoj živimo. Način i struktura vladanja tzv. Vučića nije standard, nego nemili, za nas sramotni incident u kontekstu vremena i prostora. Ali, ako ga gledate čameći negde u Putiniji, čak vam i on izgleda skoro pa „normalno“, jer je daleko podnošljiviji od onoga u čemu životarite.
A biće da je baš u tome stvar: nedemokratski poreci međusobno se razlikuju po meri podnošljivosti života unutar njihovih nevidljivih, a neprobojnih zidina.
