Teofil Pančić, kolumna za ''Danas'', 1.7.2023.
Učestalo se piše ovih dana kako Vladimir Putin za javne nastupe i susrete s tzv. običnim ljudima koristi dvojnika, ili više njih – navodno ih ima nekolicinu na lageru, što nije nemoguće, Rusija je golema zemlja, a njegova matična firma KGB ima mnogo iskustva u takvim poslovima, i najbolji filmski studio bi joj pozavideo.
Stručnjaci i oni koji se takvima osećaju analiziraju geste i grimase, facijalne ekspresije, način govora i ćutanja, pa čak i ušne resice različitih Putina, i donose smele zaključke o broju, podvrstama i dijapazonu Putina, kao i o povodima u kojima ih izvorni Putin koristi: kad ne želi da se izlaže opasnosti, kad ne bi da se smara, kad ne bi da poljubi neku dagestansku devojčicu u kosu…
Oduvek je bilo priča, potvrđih i nepotvrđenih legendi, o vladarskim dvojnicima, dublerima i kaskaderima, a mene je najviše zanimalo ovo: a šta ako neka isuviše uspela kopija počne da tvrdi da je ona pravi vladar?
Verovatno postoje neke mere predostrožnosti za takve slučajeve… Na primer, Putin verovatno ima neki password koji izgovori nadležnom licu iz protokola, pa se po tome onda zna da je baš on pravi Kalif (bez obzira na to što je u isto vreme i Iznogud, ali to je već neka druga priča).
Tako je to, dakle, tamo (nedovoljno) daleko na istoku, jer Rusija je ipak imperija, doduše od sorte onih koje su trajna opasnost za sebe i za druge, pošto nikada nije dovršila proces socijalizacije, kao važnog dela odrastanja i sazrevanja.
Kod nas su prilike više onako provincijske, mi svi kao da se lično znamo, za nas je i po jedan primerak čoveka ponekad više nego što možemo da podnesemo. Ali ipak, mislim da bi vredelo razmisliti o jednoj ideji.
Ni po čemu do sada viđenom nismo mogli da zaključimo da bi Aleksandar Vučić mogao imati dvojnika, a čini se da je potreba za njim sve urgentnija.
Vučić, koji ni fabrički nije izgrađen baš od naročito kvalitetnog i otpornog materijala, odavno već pokazuje sve simptome teškog „burnouta“, njegove su reakcije sve nekontrolisanije, reči koje izlaze iz njegovih usta dok govori u zvaničnom, predsedničkom svojstvu ne samo da sablažnjavaju publiku nego i ozbiljno zabrinjavaju stručnjake različitih profila itd.
Sve u svemu, situacija je krajnje ozbiljna i nema više mnogo vremena za delovanje pre nego što stvari odu predaleko. Dobro, stvari su još odavno otišle predaleko, ali uvek postoji još predalekije, a Vučić do sada nije pokazao znakove usporavanja, što nije obećavajuće u pogledu nade za spontani oporavak.
Vučiću je, dakle, hitno potreban dvojnik koji neće izgovarati skandalozne stvari, neće danonoćno istrčavati svetlosnim godinama izvan svojih ustavnih ovlašćenja u svim mogućim pravcima, neće Srbiju svađati sa susedima iživljavajući privatne fiksacije i frustracije, neće Srbiju deliti na one dobre koji su uz njega, i ološ i fukaru koja nije uz njega, neće sramotiti i sebe i nas patetičnim monolozima dostojnim palanačkog recitatora s ozbiljnim narcisističkim poremećajem... Spisak je ovim tek načet, ali sve ionako znate i sami.
Putinu je, dakle, dvojnik možda potreban radi samozaštite – uostalom, biti šef države u trajnom polunastajanju i poluraspadu, a kojom vladaju teško, čak i nuklearno naoružane frakcije sa svih strana zakona, svakako je jedan od najopasnijih poslova na svetu. S Vučićem je slučaj mnogo jednostavniji. Njegov je dvojnik pre svega potreban nama, ali ni njemu zapravo ne bi škodio.
Zamislite samo kakve bi se mogućnosti otvorile pred njim? Mogao bi, u pedeset i nekoj, po prvi put da uživa u životu! Da se posveti, recimo, trošenju zaliha svoje brižljivo skupljane kolekcije skupocenih vina (bez istarske malvazije), ili da se brčka u onoj vili s Tomislavom i Dragicom Nikolić.
Od svog prethodnika bi, uostalom, imao šta da nauči: taj je bio sam svoj dubler i, evo, baš ništa mu ne fali. Niko ga se više ni ne seća, što je najveći uspeh za bivšeg državnika na Balkanu koji bi da proživi mirnu i berićetnu starost.
Nego, upravo mi javljaju da je kod Lapova uočen jedan građanin koji jako, jako liči na Vučića...
