Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer.rs
A, neko će debelo da odgovara! Dok ovo pišem elita naše policije i tajne policije sužava krug oko grupe ili pojedinca koji je objavio listu botova, novog oblika života, a čiji predstavnici drže stranu vladaru, potonjeg u zvezde kujuć, protivnike gadno pljujuć; publika koja je dobila ne samo službene nadimke botova nego i njihova prava imena, zgranuta je shvativši da je bezmalo većina botova zaposlena u javnom da kažemo sektoru, ali to i jeste sve pisano po službenoj dužnosti, pa ako je zapremalo veći deo radnog vremena, sve je kako Bog i zakon zapovedaju!
Možda smo mi građani platili i neka noćna dežurstva botova, jer mora neko i noću da vređa one koji ne ljube despotiju i despota, mora neko i za vreme praznika, kad drugi planduju, da sroči koji hvalospev svome tvorcu i dobročinitelju tj. našem zajedničkom vlasniku. Nije važno, naravno, i nije ništa novo, da za vladara danonoćno rade centurije i centurije botova, ali je šamar državi da se tolika imena doznaju, a još žešći šamar je, i krivično delo mora da je to, što su imena iz tog mravinjaka predočena puku nedostojnome!
Ko zna koliko nas taj botaluk košta! Mislim samo na ono što su botovi zaradili: štetu koju su naneli i još nanose svojom besramnom aktivnošću, nauka neće nikad moći da izračuna, čak i kad bi prihvatila taj kolosalni statistički i ekonomski izazov! Bitno je da čujemo ko je odao tolike predsednikove ljude, a ne ko su ti ljudi i dokle misle tako!
Policajka koja je obelodanila šta je sve predsednikov kum imao u krvci, kad je svojim meklarenom izazvao saobraćajni udes, uhapšena je bila čim su kolege prokljuvile ko je počinio hibris, samo oni to ne zovu hibris, oni to vide kao krivično-izdajničko delo, za koje sledi ne neko interno kako se u staroslengu govorilo ribanje, nego pravi pravcati i neodložni aps; tužilaštvo, koje snom mrtvijem spava kad su silne afere osob priblizhennykh k imperatoru u pitanju, sad se probudilo, proteglo se kao medved na dan donošenja Sretenjskog ustava, i podiglo već brže-bolje optužbu protiv odajnice! Odala službenu tajnu! Srbija je velika tajna, kum je velika tajna. Proces protiv unekoliko ošamućenog kuma nikako da otpočne, a policajka koja je taj simpatični detalj sa uviđaja dostavila javnosti, bila je u zatvoru i čeka je suđenje, prolazi kroz toplog zeca našeg pravosuđa koje već i samim pokretanjem takozvanog postupka protiv uzbunjivačice pokazuje kome će bestidno držati stranu.
Naša država kojoj se spočitava povezanost sa mafijom, bestidno i bezobrazno nam kao vrednote – ili bolje da i ja kažem svetinje – nudi vrline koje od pamtiveka krase mafiju, ali i sve druge njene kriminalne posestrime: 1. bespogovorna odanost onome ko je capo di tutti capi; 2. čuvanje tajni Koze nostre po cenu života; 3. osveta, koja mora u kratkom roku stići svakog vojnika mafije koji se ogrešio o jednu ili o obe prvonavedene tačke. To je Sveto Trojstvo mafije, to je njen Ustav i njeno Korleonovo jevanđelje.
U slučaju policajke Katarine Petrović imamo do vrhunca i do savršenstva sprovedenu ideju da je istina samo ono što nam u sad već neprekidnom obraćanju govori vladalac, ili njegovi ovlašćeni telali, a ako se nekome drugome omakne da kaže istinu – biće sproveden u najbližu pritvorsku jedinicu. Jer. Nije važno je li nešto istina, nego je strašno ako se to saopšti javnosti.
Čak i kad bi se dokazalo, što mislim da neće, da je policajka imala ili očekivala neku materijalnu korist od obelodanjivanja rezultata uviđaja, to ne može biti razlog za krivično gonjenje, to kažem ja koji nisam bio najbolji student Pravnog fakulteta (i na FPN se ubrzo pokazalo da nikad Dačić od mene), jer je istina o kumu neophodna kao kvadratić mozaika svega što se u samodržavlju nesmetano radi više od jedne decenije.
Partijski kapo Vučević uručio je srednjovekovne sablje polaznicima Visokih studija bezbednosti (kakav pompezan naziv!), među dobitnicima je i partijska jurišnica Sandra Božić, čiji jezik reže, bode i seče bolje od svake dimiskije, ako se učesnici Sinjske alke zovu alkarima, onda smo dobili prvu srpsku sabljarku, sabljaricu, ne znam je li Sandra tamo postdiplomac, ili profesorka, sabljom je ovenčan i takozvani Miloš Francuz, može da zadene sablju za francusku trobojku kojom su ga u hajci na njega vučevićevci okitili prekrivši hektare fasada i torotara, „Miloš Francuz”, pa „Miloš Francuz”! Briljirao je na Sorboni, ali džabe, Miloš u Pariz, Miloš iz Pariza, mladokoštunićanac nije glasao da se takozvani Bata smeni, dobro čini i dobru se nadaj!
Doduše, i takozvani Martinović mislio je da čini dobro vrhovnom biću kad se u službenom i rutinskom vređanju opozicije okomio na sve koji nemaju decu, ali je ukoren sa lično Olimpa, čak mu je dat i slobodan dan da ne izaziva više gnev u Skupštini, ne bi me iznenadilo ako je Martin to shvatio kao privremeno časno izgnanstvo, što je sledovalo svakom Helenu koji se svojim govorancijama izdigao iznad vascelog polisa; od konvertita je stiglo, gle, izvinjenje, sročeno u najboljoj tradiciji njegovog idola, izvinjava se predsedniku Vučiću, što ga je izložio neprijatnosti, izvinio se Vladi, pa uzgred i onima koji su ga, za šta su najvećma sami krivi, pogrešno razumeli, jer, lepota je u oku posmatrača, ružnoća isto tako, ili ružnoća pogotovu, ima mesta još za rubriku „gde su, šta rade?”, Nebojša Krstić, ne znam gde je, zadnje boravište mu je bio studio „Pinka”, ali kao da dobija izlaz odonud, nije više stalno tamo, ne znam, kažem, gde je, ali znam šta ne radi: ne uzima od RTS-a nikakve milione za svoju firmu, to je obelodanio na valjda tviteru, a firmu čak i nema, što, ako je istina tj. ako je freelancer, baca nešto malo svetlosti na njegovu usrdnu i dirljivu službu, umalo ne rekoh Liturgiju, po kojoj biće upamćen više nego po onome što je učinio u „Idolima”.
