Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 28.7.2023.
Vojni poligon na livadama postao je obredno mesto vlasti. Tamo se uzaludna sila pokazuje kao srdita pretnja zamišljenom protivniku. Takvog protivnika naravno nema: ako je namera da se prepadne nevoljeni komšiluk – to je ćorak. Izgleda da u regionu ne mare mnogo za šenlučenje u Srbiji. Ako se puca zbog Kosova, to je samo uništavanje meta od kartona i jute, kako bi se pokazala vatrena briga „za srpski narod na severu Kosova“. Pasuljanske livade su sve što se još može osvojiti.
Svejedno je „vrhovni“ sa očajnim odevnim stilom (estetika odvratnog) primio raport i održao jedan od svojih skandaloznih govora. Bila je to još jedna negacija potrebe da uopšte govori. Želeo je da se pokaže kao neko ko zna šta radi, a ume i da komanduje čitavim oružanim sastavom jedne zaostale zemlje. Pa da svoju verbalnu agresivnost pošalje na sve četiri strane sveta, ne štedeći ni Vojsku Srbije. Oko njega su bili statisti, generali i ministri koji su gledali nepogodu nad sobom, više se i ne čudeći svom poniženju. To je cena opstanka, navika skrušenih seiza da godinama metanišu pred božanstvom od gipsa.
Videlo se da „vrhovni“ ne razume ulogu vojske, niti šta je uopšte to. Kako se njome rukovodi, kada, kako i šta radi. Možda bi mogao da pomogne Milan Mojsilović, ali čovek ne sme ništa da mu kaže. Taj general se odvojio od vojske i njene žive supstance i došao pod noge onome ko razara sve što je uzeo sebi. Umesto vojnika izabrao je njega. Postao je deo materije koja tvori vladara kao komičnog vojskovođu nepostojeće sile.
Čemu je služila vežba, osim kao nepotrebna eksplozivna senzacija, vrsta paradnog ognja za počast onome koji počasti traži sam. Da bi se pokazao kao sila nad silom, isturajući ispred sebe osiromašenu vojsku u kukavičkoj nemoći.
Govor na kraju je po običaju bio bez ičega. Osim ako se ne računa surovost prema vojnicima i potpuno odsustvo bilo kakvog razumevanja vojničkog života. Želeo je da kaže kako je vojnički posao težak i asketski. Tako je negde čuo. Normalno je da ljudi ginu i povređuju se, takav je to zanat. Vojnik jede šta ima, zato je vojnik. Grickaj šta nađeš, nisi na letovanju. Tako je nekako obrazložio svoju oskudnu filozofiju ratovođenja. U suštini, na ovoj lozinki gladi i nemara zasniva se čitava politika odbrane. Zbog nje odlaze profesionalci. Bilo kuda gde je bolje, a svuda je bolje nego biti pod njim.
Iz jednačine koja vojniku jedva omogućuje preživljavanje i marketinške pucnjave na livadama, rezultat je postojanje najveće sile u regionu. Jedino kao velika sila možemo da opstanemo na ovom prostoru. To je do krajnosti vulgarizovana strategija deterenta (odvraćanja), obrazložena kao smisao vežbe.
Kad saznaju da smo snažni svi koji znaju da nismo, neće nas napasti. Nema odgovora na nedoumicu o tome ko je taj agresor spreman da nas iznenadi slabe, a da polomi zube u sukobu sa nesavladivom silom. Ukratko, nema ga. NATO je svuda oko nas, uvid u vizuelni status ovdašnjeg samozvanog vrhovnog vojskovođe mogao je samo da ih zasmeje do suza. Njegovi istupi su jasan znak da Srbija nema razumno definisanu politiku odbrane, niti jasne puteve za izlazak iz krize iz koje nikada i ne izlazi. Naravno da njeno rešavanje nije u nadležnosti vojske, ma kakva ona bila. U tom domenu, neurotična politika nije ništa pouzdanija od vrhovnog komandovanja. Strah od odluka koje dolaze iz takve glave potpuno je opravdan.
Gledajući šta radi i slušajući šta govori, profesionalci Vojske Srbije su napisali vrhovnom otvoreno pismo. Ono nije nimalo laskavo i ne štedi glavnokomandujućeg niti poslugu oko njega. U suštini, poručili su mu da kad god progovori, a to čini neprijatno često, izgovara nesuvislosti i besmislice. Ne okrivljuju samo njega, nego i ulizičke podanike koji su ga „ubedili da je normalno da u mirnodopskim uslovima vojnici ginu i povređuju se na radnim mestima… isto se odnosi na situaciju sa padom pilota Mehića, pogibijom Dejana Stojkovića na Pešteru, pogibijom našeg kolege koji se sa vozilom starim 40 godina survao u provaliju… Upravo u tome se ogleda besmislenost svega što ste tako olako izgovorili, ne mareći za naše živote… Nama ne smeta kiša, već nestručnost, neznanje, bahatost i bezobrazluk oficira koji su ogrezli u kriminalu i potpuno razorili sistem komandovanja i subordinacije i vojsku u celini…“
Profesionalci ga upozoravaju i na neograničeno samoljublje. Nema u vojsci niti u državi institucije vrhovnog komandanta. Po Pravilu službe, oficiri koji mu se obraćaju čine to sa: gospodine predsedniče. Ali kome govoriti! Svi su dužni da izgovore ovaj neukusni udvarački sastav: gospodine predsedniče i vrhovni komandante Vojske Srbije…
Epika ulizivanja mora da bude ravna egocentrizmu predmeta obožavanja. I deo dnevne brige za svoj mučni opstanak.
Na tom nivou nastaje potpuni raskol između stvarnosti o kojoj govore profesionalci i željene slike moćnog vojskovođe, koja je već pretvorena u groteskni prizor i temu za urnebesnu zajebanciju na društvenim mrežama. Nema fotošopa koji tu može da popravi bilo šta.
Vrhovni se (još) nije oglasio povodom pisma. Mediji su uglavnom prećutali taj otvoreni otpor iz srca vojske, ili su bili šturi u tumačenju njegovog značenja.
U stvaranju željene slike valja sačuvati zabludu o ljubavi oficira moćne armije prema vođi i učitelju koji je harizmatičan, spretan, human i lucidan, dika i ponos, neustrašivi pobednik kome vojnici kliču gde god ga vide.
Takva slika se rasprsla jer nije ni mogla da postoji. Bitka na Pasuljanskim livadama je okončana zaumnim pobedničkim govorom komandanta festivala i porazom trupa koje je uzeo sebi za igračke.
