Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Gledali smo onaj autobus bez krova odakle je vitez tužnoga lika mahao nikome, dakle praznim poljima oko puta. Mahao je uzaman u puste livade, tamo gde nije bilo ljudi, čak ni pred ofucanom veštinom opsenarstva. Mađioničar je izašao iz sebe i ponovo se premetnuo u zeca iz cilindra. Iz njegovog srca dolaze legende o hrabrosti.
Njegova pripovedanja imaju uzvišeni epilog. Kazivanje o herojstvu sina Danila neizbežno postaje nova mitološka potka u traganju za modernim kosovskim junacima. Naslednik je sačuvao obraz i tekstil, a na njemu poruku. Nije dao da mu Kurtijevi policajci skinu majicu na kojoj je pisalo: Predaja nije opcija!
Sin Danilo je odbio da se skine. Rekao je: ja sam Vučić, moj tata je vaš predsednik. Predaja nije opcija!
Život te sakate parole, tako napravljene bez supstance, značaja i smisla, okončava se kao farsa o metafizičkom prkosu plemena koje vlada i nasledne junačke loze. Predaja je pojam sa više značenja, a opcija beskrajno dosadan leksički izbor. U naprednjačkom poimanju ljubavi i političke erotike, predaja jeste opcija. Niko od podanika više nema svoju misaonu pa ni fizičku autonomiju. Svi su se predali betoniranom kalupu mišljenja i tvorcu dogme. Predaja uzvišenom nije predaja, izostanak predaje je izdaja.
Opcije (mogućnosti) za izdaju su bezbrojne. Čak i neslaganje sa parolom o mogućnosti predaje članova opasne sekte, koji taj čin negiraju tek pošto su prestali da postoje kao slobodni ljudi. Vučić ima naslednika koji je makar toliko hrabar kao otac, što je skoro savršena građa za nastavljanje poraznog vidovdanskog mita. Opcija nije predaja, posebno nije posle predaje svega što nas čini slobodnim ljudima. To je model opstanka glupe sile koja je porobila pospano društvo. Tvorac maloumne parole se već predao svima koji su to od njega tražili, i sve to negira u beskrajnim javnim govorima koji su postali najteži oblik nasilja.
Udar na vrednosni, etički i estetski status građanstva ima i svoje ceromonijalno-ulizičke oblike u metanisanju komičnom bogu. To je realni moralni sunovrat u ravni simbola – totema od blata, i dolazi iz realnog sloma svega što ima smisla.
Vladar po svaku cenu želi da bude vrhovni komandant. To mu zvuči uzbudljivo, arhaično, maršalski i tiranski. Sam je sebe proglasio vrhovnim. Ni u jednom aktu (Ustav, zakoni) nema titule koja bi hranila tako mahnito samoljublje. Takva funkcija u Srbiji ne postoji. Ali, koga briga! Svaki činovnik koji nosi uniformu, ima obavezu da vladara oslovljava sa „predsednik i vrhovni komandant“, svuda i bilo kojim povodom. Izmišljena titula i njen nosilac su prirodno nespojivi, osim u tragedijama.
Tako je komandant „kobri“, inače previše podgojen za standarde vitke zmije, obećao: „ A kada po naređenju vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića budemo angažovani i kad dobijemo naređenje za upotrebu, mi ćemo ga u potpunosti izvršiti. Tada Kurti, Rosu i Fit jedinice neće imati ništa više da kažu.“
Niko ne veruje u realnost takve naredbe. Zato što ona nije moguća. Ali vidite šta nekadašnji bodigard „vrhovnog“, znajući šta se neće dogoditi obećava: zanemeće Kurti i njegove trupe. Samo kaži, naredi. Idemo da rešimo, neće ih više biti!
Takav opsenarski epilog daje gorivo nadripatriotskom šešeljizmu i iluzijama da je pod vrhovnim sve moguće, pa i Đošić koji oduzima moć govora Kurtiju. Junačenje dostojno sukoba Don Kihota i Sanča Panse sa prašinom posle oluje.
I Milan Mojsilović, general sa četiri zvezdice, nije odoleo harizmi vrhovnog, pa ga u poniznom obožavanju tako oslovljava, i možda obojica uživaju u tome. Šta se njemu dogodilo te je svoje vojničko samopoštovanje zapostavio bez kajanja? Kako je ostao bez stava i bez pogovora uzima za svoju svaku nesuvislost koja ga vodi do vojničkog poniženja, koje ponosni vojnik ipak ne može podneti. Šta ga je očaralo u beskrajnoj praznini, kako uspeva da istrpi ludačke opite nad svojim vojničkim postojanjem? Ako bude pisao memoare, šta će pisac biti u njima, ako je već jednačio otadžbinu sa jurodivim.
Odakle odjednom replika sablje, simbol vojničke čestitosti, za Sandru Božić? Koja je to sila skupila generalski kor pred njom da joj ukažu čast za stvari koje se tiču odbrane zemlje? Šta drži srpske generale tako oslobođene ponosa pred starletama, đilkošima i kriminalcima, osim pustog straha da ne ostanu bez toga što imaju. A to je sasvim malo ili skoro ništa, nagota pred strašilom, sabor praznih mundira, postrojenih pred nasilnicima nad svojim narodom.
Vrhovni je još rekao da proteste protiv njega plaćaju Nemci, a da je onih koji hodaju ulicama sve manje. Lično je brojao sa Anom kroz prozor vlade. Nemci su odgovorili da vrhovni govori gluposti. Pink je preživeo prvi nalet na svoju kuću užasa. Koluvija je postao super zvezda režima i doveden pred Marića. Tamo se čulo da je udar na konoplju, udar na Srbiju. Srbija postaje zemlja gladi a otpor ne sme da prestane.
Mač kralja Ibija koji nosi Sandra Božić nabijen je u trošni kamen. Vitez tužnoga lika zarastao u prošlost opstaje govoreći ništa bez predaha. Maše makar jednome koga želi da vidi kako mu odmahuje. Ali oko njega više nema ljudi, ostali su mu samo Martinovići.
Oliver Ivanović ne popušta i ne odlazi nigde, no ga gvozdenom zemnom rukom drži za gušu.
