Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ne znam zbog čega, ali nije me iznenadio spisak od više hiljada ljudi u odredu Poglavice za negiranje sveta koji su stvorili. Bili su stalno tu, njihovo gadno prisustvo se osećalo kao težak, ustajali zadah koji izaziva sudnju muku. Ima ih svuda, sada već za neke od njih znam kako se zovu, odakle su, šta nisu bili i šta nikad neće biti. Ali, ne bih da im stajem na muku i otežavam okolnost da su to što jesu. Šta još gore može da im se dogodi? I ko sam ja da sumnjam u njihovu odluku da budu tamo gde je najodvratnije!
Više me zanimaju putevi njihovog razvoja. Šta je, u stvari, nekadašnje kandidate za ljude navelo da ponište sebe kako bi pomogli ničemu. Da li su to ambicije da se iz ničega dopre bar malo niže, makar to bila ideja o čuvanju mogućnosti da se osećaš moćno u leglu čije je kolektivno bezumlje u jednoj glavi.
To više nije pitanje odanosti onome ko plaća i ljubav i mržnju – kako prema kome – nego vreme trajanja. Koliko se može tako, gde se stiže sa oskudnim umom i jadnim fondom reči, mržnjom prema svima koji ne misle kao ti a ti inače to nikada nisi ni umeo. Da jesi, šta bi radio tamo? Gde nameravaš da odeš kad neprijateljska vlast padne, hoćeš li ponovo da radiš to što najbolje ne umeš? Hoćeš li da ponudiš svoje usluge i nepostojnje?
Lista koja je došla do nas jedan je od pouzdanih znakova da je mahnita zver pri kraju snaga i da joj ulazi dim u pećinu. Spisak ionako pomaže da crvotočna piramida što pre padne. Ne čuva se pandemonijum nepismenim porukama o njegovoj udobnosti, više se ne može pomoći bilo kome uvredama koje dolaze iz državnih ureda i glava ubogih fanatika. Većina robota je na državnim poslovima, tamo su ih nepismeni učili kako se piše. Mržnja je stizala sa vrha, poruka je bila da se mora najviše voleti onaj koji najviše mrzi.
To je bio recepis iz koga nastaje strateški okvir za opstanak koji više nije moguć. Pretvoriti Srbiju u javni nužnik, prekriti je smradom, iskopati jame za mislioce tuđom glavom, širiti infekciju brzinom svih mreža, zaposliti stotine priučenih baba sera, regrutovati glupe, nepismene ali odane fanatike. Ogaditi život i smisao, ukinuti sigurnost, zabraniti mišljenje i učiniti ga opasnim po život, zaposliti na važna mesta lupeže, opsenare i ništarije i udizati neke od njih do vrha, gospodaru uz kolena. Taj masovni projekt je ubrzano oduzimao sposobnost za bilo koji posao osim robotskog, do nivoa na kome robovanje nikada ne prestaje. Pogotovo ne prestaje kad te uhvate a tvoje ime se pojavi na stubu srama, i tebe sve to ispuni ponosom u saznanju kome služiš. A posle toga užasnim strahom. Ne možeš više među ljude, sa tim je gotovo. Ja sam svoj ponosni bot, kaže čovek koji se predstavlja kao predsednik Srbije. I ja sam, kaže njegov ženski alter ego na čelu vlade. Masovno zlo postaje smisao zvanične politike.
To je klošmerl, sinonim za javni klozet i simbol novog doba. U romanu Gabrijela Ševaljea sa tim imenom, gradske vlasti učmalog mesta na jugu Francuske vode nadrealnu i burnu raspravu o izgradnji javnog nužnika. To je priča o korupciji, gluposti, gramzivosti, bezakonju, mizoginiji, crkvi i izgradnji neophodne građevine sa umetnički oblikovanim čučavcima i šljaštećim pisoarima, na mestu gde je srušena čitava gradska četvrt.
Antologijska je predstava Kokana Mladenovića sa istim naslovom na sceni „Rade Marković“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Francuska palanka preseljena je u Srbiju, savršeno mesto za takve građevine. Kao da je maestralnom satiričnom igrom nagovešteno simboličko pretvaranje ove zemlje u prostoriju gde car sa ordijom ide peške povodom svečanosti zajedničkog probavnog rituala. A to je postignuto opštim korišćenjem svakog javnog prostora za neizbežne radnje svuda gde njima padne na pamet i na ostale organe.
Gledali smo ispovest jedne žene-robota iz Surdulice kojoj se konačno smučilo sve ono što je (morala?) da radi. Bila je mlada samohrana majka, tako govori, imala je desetak naloga i lažno ime, vređala iz tame doktorku koja je bila brižni lekar njen i njenog deteta. Sada se pokajala i ne sme nikoga da pogleda u oči. Bar to. Ostali ćute. Ostaju deo romana Gabrijela Ševaljea i predstave Kokana Mladenovića i režimskog nužnika u zlatnom dobu.
Jedan od manekena naprednjačkog klošmerla, Milenko Jovanov kaže da je sve to, taj spisak mobilisanih zlikovaca koji samo vole partiju i vođu – napad na SNS: „pola od toga je izmišljeno a pola nalupano.“ Izgleda da slede javne fotografije, istinska trivijalna imena i prave adrese mračnih radnika sekte.
Možda je novi spot SNS-a protiv slobodnih novinara i medija (N1, Nova S), pokušaj da se klošmerl stavi u senku ili uzdigne na sam vrh, gde mu je mesto i pored nepodnošljivog smrada. „Moramo se suprotstaviti ovom zlu koje se uvuklo u srce naše zemlje. Propagandna mašinerija poput agresivnih siledžija buši temelje našeg društva, ostavljajući samo pustoš i razaranje za sobom.“ Tako narator iz spota govori o nama, ali u tome prepoznajemo samo njih. Tu je i neizbežna stereotipija o zapadnim službama koje izvode građane na ulice. I slika insekta štetočine i plamenobacača kao pretnje za subverziju koju čine slobodni mediji, uz poentu: „Budimo hrabri, suprotstavimo se ludačkoj hipnozi obojene revolucije, obnovimo duh Srbije. Oslobodimo se propagande N1 i Nove!“
U obojenoj revoluciji i pretnji medijima prepoznajemo rukopis Aleksandra Vulina direktora BIA, bliskog prijatelja prvog bota SNS-a. On je jedan od nosećih stubova vlasti, čuvar prestola i pouzdani saradnik ruskih službi. Stavljen na crnu listu SAD, jer je, kako piše u obrazloženju „umešan u međunarodni organizovani kriminal, trgovinu narkoticima i zloupotrebu javne funkcije.“
Ne dam Vulina, reći će njegov vlasnik. To je udar američkog imperijalizma na naše najbolje ljude i rodoljube, na mene i Srbiju, pokušaj da se zabrani kretanje ideja, robe i ljudi. Ali, ja ne dam! Ne pada mi na pamet. Nemam problem sa tim.
Juče je svedočio inspektor Dušan Mitić. Njega i Slobodana Milenkovića je izdala sopstvena država i stala na stranu svojih kriminlaca koje su njih dvojica uhapsili. Svoje glave oni čuvaju sami i uz pomoć građana.
Imali smo nameru da uhapsimo Gašića – rekao je Mitić pred sudom govoreći o kriminalcima.
Ne dam Gašića – rekao je njegov vlasnik mnogo puta.
Ma tebe niko neće ni da pita, strpi se još samo malo.
