Boris Dežulović, kolumna za tjednik ''Novosti''
Slavna državna bezbednost, mitološka Služba koja je nekad ubijala kraljeve i premijere, smenjivala ministre i postavljala predsednike – strah, trepet i uznapredovala paranoja svakog pravog Srbina – u dvadeset prvom veku spala je na Valentinu i Slađanu, dve patriotske influencerice s Instagrama
Pre dva meseca Akademija za nacionalnu bezbednost u Beogradu – nešto kao kamp za obuku agenata Bezbednosno-informativne agencije, slavne BIA-e – proslavila je desetu godišnjicu postojanja, obeleživši lep jubilej promotivnim video-spotom sa sloganom "Sve se menja, Služba ostaje".
Bio je to veličanstveni marketinški potez, u svemu dostojan Službe: sve otkako je 17. oktobra davne 1899. u Obrenovićevoj Srbiji pri Ministarstvu unutrašnjih dela osnovano Odelenje za poverljive policijske poslove, bezmalo celih stotinu dvadeset pet godina tajna državna služba bezbednosti oblikuje i piše istoriju Srbije, kao tajanstveno Odelenje za javnu bezbednost ili Odelenje za državnu zaštitu, zloglasna OZNA, Odelenje zaštite naroda, ili još zloglasnija UDBA, Uprava državne bezbednosti, odnosno Uprava državne bezbednosti za Srbiju, pa Služba državne bezbednosti, Resor državne bezbednosti i konačno pre dvadesetak godina Bezbednosno-informativna agencija. Izrasla je famozna Služba u tih petčetvrt veka u paradržavu u paradržavi, tajni i potpuno samostalni entitet sa svojim zakonima, pravilima, metodama i ljudima, savršeno imun na sve prevrate i revolucije, i savršeno nezavisan od države, politike i istorije.
Sve se nepovratno menjalo, samo je mitološka Služba opstajala i ostajala – ubijajući kraljeve i premijere, smenjujući ministre i postavljajući predsednike, potpuno neoštećena pregrmevši i Obrenoviće i Karađorđeviće, i Nedića i Broza, i Miloševića i Đinđića, i Balkanske ratove i oba svetska rata i sve ratove devedesetih, promenivši za to vreme dve kraljevine, tri Jugoslavije i neutvrđeni broj Srbija – da bi na kraju mutirala u čudovišni, cinični organizam toliko slobodan svake odgovornosti da je čak i preciznu dijagnozu vekovne srpske paranoje, rezignirani pučki refren "Sve se menja, samo Služba ostaje", mrtav hladan uzeo za svoj zvanični slogan, u oči gledajući i zajebavajući prestravljenu srbadiju.
Pa na koncu pre deset godina, pored živog i zdravog Fakulteta bezbednosti pri Univerzitetu u Beogradu – uzgred budi rečeno, među srpskom omladinom ubedljivo najpopularnijeg beogradskog fakulteta, što dovoljno govori o tome o čemu već govori – osnovao i sopstvene bezbednosne studije, Akademiju za nacionalnu bezbednost, potpuno nezavisnu i od Univerziteta i od Ministarstva prosvete i od Vlade i od Države, interno učilište za obuku žbirova, špiclova, špijuna, agenata, agitatora, vođa navijača, urednika tabloida, švercera kokainom, plaćenih ubica, atentatora i ostalih tradicionalnih srpskih zanata.
BIA-ina Akademija, razume se, ima stroge kriterijume za apis. Da, upis, ja se izvinjavam. Osim što mora da ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, i to najmanje pet godina pre apisa – upisa! – kandidat ili kandidatkinja mora da ispunjava i "posebne uslove u pogledu zdravstvenih i psihofizičkih sposobnosti, te psiholoških i bezbednosnih uslova", a uz bodove zavređene opštim uspehom u srednjoj školi treba da zavredi i bodove na prijemnom ispitu, odnosno ispitima iz srpskog jezika i književnosti, te srpske istorije, kao i na ispitu fizičkih sposobnosti. Od svih prijavljenih kandidata ostaje tako samo trideset najboljih, sama krema mlade srpske pameti, psihofizike i bezbednosti, trideset odabranih Službenika koji će poneti težak samar istorijske odgovornosti Službe.
A može, dabome, i drugačije.
Ako kandidat, recimo, nema pet godina prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji, ako u stvari nema tamo ni jednog dana boravka, ako je, štoviše, čak i rok za podnošenje prijava prošao još pre dva meseca – biće dovoljno da se uloguje na društvene mreže – Fejsbuk će biti sasvim dobar, a može i Instagram – pa da 11. jula, na dan pada Srebrenice, tamo postavi nekakav lepi apis u čast i slavu đenerala Mladića. Da, zapis, ja se izvinjavam. Recimo: "Osuđen na besmrtnost, bio si i ostaćeš naš heroj." Ili to, ili da se u komentarima najebe majke preživelim Bošnjacima, uz kakvu efektnu rečenicu, poput, nemam pojma, "nek' smo vas pobili!"
Izvesna Valentina Vujičić i jednako izvesna Slađana Todić, studentkinje Fakulteta kriminalistike, kriminologije i bezbjednosnih studija u Sarajevu, čuli ste za taj slučaj, dan pada Srebrenice i početka genocida nad srebreničkim Bošnjacima obeležile su tako slaveći na Instagramu đenerala Mladića – "Osuđen na besmrtnost, bio si i ostaćeš naš heroj. Živio generale" – najebavši se Bošnjacima srebreničke majke uz efektnu rečenicu, "nek' smo vas pobili". Ko zna zašto, na dve devojke – obične studentkinje sarajevskog fakulteta bezbjednosti, dakle sarajevskog, dakle bezbjednosti – trenutačno se sručio vulkanski gnev bosanske čaršije, i koliko sutradan direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vučić pozvao je dve progonjene Srpkinje da se o trošku srpske države presele u Beograd i studiranje nastave na Akademiji za nacionalnu bezbednost.
Da, Vulin, ja se izvinjavam.
Položile su tako i pismeni ispit iz srpske istorije – "Osuđen na besmrtnost, bio si i ostaćeš naš heroj" – i pismeni ispit iz srpskog jezika i književnosti: "Nek' smo vas pobili!" Usmeni ispit položile su pak na konferenciji za štampu, svedočeći o "medijskom linču i histeriji zbog stava iznesenog na Instagram profilu", jadajući se kako su "tek sada shvatile da je u Sarajevu zabranjeno različito mišljenje". "Nismo imale namjeru da bilo koga provociramo, niti da izazivamo mržnju. U Sarajevu samo deklarativno postoji multietičnost, a u pozadini je velika mržnja prema drugom i drugačijem, u kojoj nama nije mjesto", rekle su nove studentkinje beogradske Akademije za nacionalnu bezbednost, zahvaljujući na kraju predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku i direktoru Bezbednosno-informativne agencije Aleksandru Vučiću.
Da, Vulinu.
Nije meni namera pridružiti se opštem skandalizovanju nad dve razmerno neopevano glupe mlade devojke, koje slavljenje osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića na dan pada Srebrenice nalaze "različitim mišljenjem", ni baviti se njihovim posve inovativnim etičkim konceptom "multietičnosti", ni divljanjem beogradske čaršijske štampe o "nastavku progona sarajevskih Srba i posle trideset godina". Druga stvar, naime, mene u celom slučaju zanima: spektakularni pad strašne Bezbednosno-informativne agencije – sveprisutne Službe državne bezbednosti naše mladosti, zloglasne Udbe naših očeva, svirepe Ozne naših dedova i Odelenja za poverljive policijske poslove naših pradedova – slavne Službe koja je agente i špiclove nekad regrutovala među najboljim, najprevejanijim i najpromućurnijim sinovima srpskog političkog podzemlja, a danas, stotinu dvadeset pet godina kasnije, popunjava kadar najglupljima od Srba, svih i svuda, iz cele Kojekuda Srbije.
Okreće se tako u grobu časna starina Jovan S. Milovanović, prvi načelnik Odelenja za specijalne policijske poslove, okreće se u grobu narodni heroj, osnivač i otac Ozne Aleksandar Leka Ranković, okreće se u grobu prvi šef srpske Ozne Slobodan Penezić Krcun, okreće se u grobu Milorad Mile Milatović, prvi načelnik srpske Udbe, okreću se u svojim haškim ćelijama Jovica Stanišić, šef Resora državne bezbednosti, i Frenki Simatović, osnivač zloglasne Jedinice za specijalne operacije, cvili srpsko političko podzemlje: slavna državna bezbednost, mitološka Služba koja je nekad ubijala kraljeve i premijere, smenjivala ministre i postavljala predsednike – strah, trepet i uznapredovala paranoja svakog pravog Srbina – u dvadeset prvom veku spala na Valentinu i Slađanu, dve patriotske influencerice s Instagrama, jednu glupu i drugu još gluplju.
I direktora koji je bio oslobođen vojske, pa petnaest dana obuke odslužio kao mator čovek, tek kad je onomad postavljen za ministra odbrane.
Stotinu dvadeset pet godina slavne srpske tajnopolicijske istorije završilo za par kretenskih apisa na Instagramu.
Da, napisa, ja se izvinjavam.
