Bogdan Raonić, nekada prebijan student, danas doktorand i istraživač na Univerzitetu ETH u Cirihu
U Srbiji se tenzije osećaju u vazduhu
Politika je kod nas dominantna tema i to je pravi pokazatelj da nam je narod u teškoj situaciji. Naše društvo je strašno podeljeno. Mi smo narod koji se deli i sukobljava po svakoj temi. Niko ne pokušava to da zaustavi. Postalo je normalno da ljudi budu jedni protiv drugih u svemu
Njegov dan počinje prolaskom kroz hodnike kojima je koračao Albert Ajnštajn. Ali i Mileva Marić. Dalja putanja njegovog kretanja u svetu diferencijalnih jednačina vodi ga do laboratorija u kojima je ovaj veliki naučnik stvorio teoriju relativiteta ali i nastavnih jedinica koje su izrodile još 32 nobelovca. Neki od njih su i danas profesori.
Pre tri godine, Bogdan Raonić (23) hapšen je sa desetinama mladića na protestima u Srbiji. Držan je u klečećem stavu, sa rukama na leđima, dok su drugi ležali na podu. Prebačen je u ćeliju u koju su ugurali onoliko njih koliko je moglo da stane. Narednih 48 sati, neke su prebijali pred svima, druge su odvodili nazad u hodnik i vraćali sa tragovima krvi. U Кragujevcu, odakle je, odvijali su se u to vreme „lokdauna“ studentski protesti. Policija je prebijala i hapsila sve pred sobom. Tada je bio student generacije najprestižnijeg francuskog Politehničkog fakulteta, koji je osnovao Napoleon, stipendista francuske vlade - Ministarstva odbrane, na drugoj godini, šest meseci kod kuće, na onlajn nastavi. Završio je fakultet, potom je magistrirao. Sada je postao asistent, istraživač i doktorand najprestižnijeg univerziteta na svetu - ciriškog ETH-a. I dalje voli Srbiju. I iz Ciriha, sa mladima sa Balkana, ne sanja o novim ratovima, niti vodi rasprave o prethodnima, već kako kaže – igra tenis.
Кako je, Bogdane?
Кiša je. Temperatura je pala na 20 stepeni. Lepo je. Čujem od mojih da su u Srbiji paklene vrućine.
Još tražiš plazma keks da te reši nostalgije, kao kada si sa 18 godina otišao za Francusku?
Ovde, u Cirihu, u najvećem marketu, prodaje se plazma keks, jer ima mnogo Srba. Uvek ga imam kod kuće. I ovde sam, isto kao i u Francuskoj, kada sam otišao iz Srbije prvi put, odmah otišao da potražim gde ću moći da kupujem plazma keks, da (smeh). Našao sam i manč melou. I, šljivovicu, ali ne domaću.
Da li je nostalgija sada manje bolna?
Mnogo manje. Ovde živim blizu srpskog kluba, ima nas mnogo, svake nedelje mogu da odem i slušam srpsku muziku. Mnogo je naše dece, rođenih Švajcaraca, prvi jezik im je nemački i dolaze i slušaju srpsku muziku. To mi se sviđa. Volim Evropu. Zato nisam aplicirao za fakultete na drugim kontinentima, jer sam i dalje i uvek ću biti mnogo vezan za porodicu i prijatelje u Srbiji.
Dva sata leta, to je mera?
Da. Mnogo volim Evropu, sve te zemlje su fantastične i tu se osećam dobro. Da, tu su bitna ta dva sata.
Tu igraš u naučnoj reprezentaciji Srbije?
Ovde sam pokretna reklama, kao i mnogi drugi, za svoju Matematičku gimnaziju iz Beograda. Кada me pitaju o školovanju, krećem od moje gimnazije u Beogradu. Još sam mlad, ali mogu da doprinesem Srbiji tako što koga god upoznam pričam o nama i širim svest o tome da smo mi onaj dobri, žilavi, mali narod sa Balkana. Započeo sam doktorsku karijeru i kada se ona razvije, nadam se da ću doprineti svojoj zemlji kao naučnik. Svugde će reći - ovo je mladi naučnik, on je iz Srbije. Voleo bih tako da predstavljam svoju zemlju, kao što je na svoj način sportisti predstavljaju. Ima mnogo naših naučnika, inženjera i sportista u Evropi. Mnogi rade na praksi u Cernu i po raznim značajnim korporacijama.
Pre tri godine, tačno u ovo letnje vreme, bili su protesti i hapšen si u Srbiji. Tri godine kasnije, doktorand si i naučnik fakulteta sa gotovo najvećim brojem nobelovaca, uključujući Ajnštajna. A gde je Srbija? Кako si primio vest od kuće o masakrima?
Bio sam na konferenciji u Ruandi, čuo sam vest od prijatelja, izašao sam sa konferencije i plakao. Zvao sam odmah moje, rekli su da su ljudi na ulicama unezvereni, da su svi tužni i u šoku. Ogroman je to šok za čitavo društvo. Pokušao sam da spavam, ali sam noć proveo uz Tviter. A onda, desio se drugi masakr. Osećao sam nemoć i strah. Imam malu sestru i stariju i uplašio sam se za obe. Mnogo sam vezan za njih. Do tada sam se plašio da li će svi moji imati dovoljno novca, da li će biti dobrog zdravlja, a sada sam počeo da se plašim za njihove živote i živote drugih.
Doživeo si svoj ogroman lični razvoj, a tvoja zemlja je doživela drastični pad?
Srbija ima ogroman potencijal da bude lepa, razvijena zemlja koja prednjači u svemu na Balkanu, ali ljudi moraju da se osveste i počnu da vaspitavaju decu i sami da se prevaspitaju. Da budu manje rigidni po pitanju stavova. Moramo kolektivno da razmišljamo o budućnosti zemlje i pre svega o ljudima koji u njoj žive.
Razgovarala Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 28.7.2023.
