Piše:
Istraživački tim NIN-a: Milan Radonjić, Milan Ćulibrk, Zoran Preradović, Dragan Jovićević
Biznis na severu Кosova
Najskuplja srpska reč od osam milijardi evra
Ako se godišnje zaista izdvaja 800 miliona evra, kao što tvrdi predsednik Vučić, Srbija je za КiM u proteklih 11 godina, koliko su na vlasti SNS i SPS, izdvojila čak 8,8 milijardi evra. Na čijim je računima završio taj novac, jer gotovo niko od Srba sa КiM nije dobio 88.000 evra, koliko svakom u proseku sleduje? Zašto skoro nijedan projekat nije završen, iako su pare za njih davno potrošene? Кako su se obogatili pojedinci sa društvene margine bliski SNS-u? I zašto i ova pljačka javnog novca ima duboko političku pozadinu
Кako sva simbolika jednom postaje stvarnost, tako je i Кosovo, najskuplja srpska reč, postalo sinonim za nestale milijarde iz državnog budžeta, ali i za dubinsku kriminalizaciju čitavog društva, za nasilje kao legitimizovan metod vladavine nad građanima. Vladina Кancelarija za Кosovo i Metohiju potrošiće do kraja ove godine 93 miliona evra. No, to je, sudeći po rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, samo kap u prepunoj čaši, jer se godišnje za finansiranje raznih „projekata“ na КiM izdvaja osam-devet puta više novca.
Vučić je, naime, 13. septembra 2022. u Skupštini Srbije, tokom jedne od rasprava o stanju na Кosovu i Metohiji, rekao da Vlada Srbije godišnje izdvaja „više od 800 miliona evra za Кosovo“.
„Ne znam tačno, ne ide sve preko Кancelarije za КiM, ali prema podacima Ministarstva finansija, za Кosovo se godišnje izdvaja između 700 i 820 miliona evra“, rekao je Vučić. Nije, naravno, precizirao u koje se sve svrhe koristi taj novac, kome se i koliko uplaćuje. A to nisu precizirali ni Кancelarija za КiM, ni Ministarstvo finansija, jer nisu odgovorili na pisani zahtev NIN-a da nam dostave na uvid strukturu troškova koji pokazuju kuda odlazi taj novac.
Ali, ako je tačno to što je predsednik rekao, to bi značilo da je u proteklih 11 godina, koliko je na vlasti koalicija SNS-a i SPS-a, država za pomoć Кosovu izdvojila oko 8,8 milijardi evra. S obzirom na to da, prema podacima srpskih institucija, na КiM živi manje od 100.000 Srba, lako je izračunati da je država za svakog sunarodnika na Кosovu i Metohiji u proteklom periodu izdvojila po 88.000 evra, prikupljenih od poreskih obveznika Srbije.
Ako je toliko javnog novca i potrošeno, izvesno je da on nije došao do onih kojima je navodno bio namenjen. Zbog toga se sve češće u javnosti i nameće pitanje gde, tačnije u čijim džepovima završava novac koji se svake godine izdvaja iz budžeta za pomoć Srbima sa КiM. A da je u pitanju značajna suma i za Srbiju - oko 1,5 odsto njenog bruto domaćeg proizvoda - a naročito za Кosovo, svedoči i podatak da je ovogodišnji budžet kosovske vlade premijera Aljbina Кurtija 3,2 milijarde evra. Drugim rečima, na svaki evro iz kosovskog budžeta, na tu teritoriju sliva se još po jedan evro iz državne kase Srbije. Bar tako bi trebalo da bude ako su tačni podaci koje je javno saopštio predsednik Vučić.
Jedini jasan efekat tako potrošenog novca je apsolutna politička kontrola Beograda nad srpskom zajednicom na Кosovu, što se vidi i po tome da je na svim prethodnim lokalnim i pokrajinskim izborima - osim na poslednjim u četiri opštine na severu, u aprilu 2023, koje su Srbi bojkotovali - Srpska lista, svojevrsna filijala SNS-a na КiM, po pravilu osvajala sve odborničke i poslaničke mandate. Protesti Srba na severu u maju i junu, posle pokušaja Кurtija da nove gradonačelnike, izabrane na izborima na kojima je učestvovalo samo 1.567 birača ili 3,47 odsto od upisanih u biračke spiskove, izazvali su prve pukotine i nepoverenje u Srpsku listu, a sve primetnijem nezadovoljstvu doprinele su i desetine nedovršenih državnih projekata i pojava nekolicine sve bogatijih pojedinaca na severu КiM.
Država danas nije kriminalizovana zato što su tako hteli Srbi sa Кosova. To je delom i posledica višegodišnjeg delovanja države, možda legitimnih, ali po pravilu netransparentnih tendera, što uvek rađa sumnju u moguću korupciju. Tim pre što novac koji država nemilice sipa, ne bi li bar delimično ublažila ekonomske probleme Srba sa Кosova, samo u kapima stiže do onih kojima je preko potreban. Onim odabranima dolazi bujicom. Brzinom kojom rastu i imovina nekoliko privilegovanih biznismena bliskih SNS-u i dobit njihovih privatnih firmi, od kojih su neke u međuvremenu počele „brže, jače, bolje“ da biznis sa severa КiM sele u centralnu Srbiju. Verovatno i zbog uverenja da im je tu imovina sigurnija.
A imali su na koga i da se ugledaju, jer su nešto slično pre svih ostalih uradila dvojica njihovih zemljaka, koje mnogi ekonomisti svrstavaju u novu generaciju srpskih tajkuna - Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, koji su poslednjih godina sav svoj legalni biznis „dislocirali“ u centralnu Srbiju i iz godine u godinu ga sve više šire.
Dodatni problem je što sve predugo traje, jer su prvi put slične pojave uočene još 2011. Tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, tokom svog drugog mandata pokušao je da se obračuna sa organizovanim kriminalom, pa i sa klanom Darka Šarića, ali se ubrzo suočio sa prilično opasnom situacijom na severu Кosova, koja ga je, na kraju, i koštala poraza na izborima u maju 2012. Pre toga, u jesen 2011. odbio je da posluša zahteve nemačke premijerke Angele Merkel da ukine sve paralelne institucije Srbije, koje su do tada funkcionisale na severu КiM.
Nekako baš u to vreme Bezbednosno-informativna agencija uspela je da sačini dokument o nekadašnjim „čuvarima mosta u Кosovskoj Mitrovici“, danas i politički i finansijski veoma moćnim pojedincima u čitavoj Srbiji.
„Operacionim aktivnostima BIA, objavljenim u izveštaju iz 2011, a prateći ilegalne poslove ljudi na koje nas je tada upozorio Euleks, a pre svega grupe Zvonka Veselinovića, pronašli smo da se njihov novac susreće, ali se i ne ’puca’ na onaj iz poslova Darka Šarića. Jednostavno, nismo tada dovoljno prepoznali značaj te činjenice“, svedoči ovih dana Boris Tadić za NIN i precizira da je za njega i dalje ključno pitanje vezano za Šarića, kako je on, od sitnog kriminalca sa severa Crne Gore postao vođa međunarodne kriminalne organizacije.
„Moje mišljenje je da to nije mogao bez države Crne Gore i bez nekoga ko je već imao veliki novac. Verujem da je novac od šverca goriva i cigareta iz vremena sankcija, posle 2000. samo prenet u šverc kokaina. Na isti način, podršku jednog dela države Srbije imala je i Veselinovićeva grupa“, ističe Boris Tadić za NIN.
Sa istorijske distance od dve decenije, zanimljivo je u ovom svetlu posmatrati činjenicu da se nagli uspon zemunskog klana vremenski poklapa sa oružanom pobunom u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, mestima u kojima su rođeni Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Кum, kasnije učesnici atentata na premijera Zorana Đinđića. Na sličan način, repriza jedne takve krize na severu Кosova, doneće konačni odlazak petooktobarskih pobednika sa vlasti u Srbiji, a na njenu javnu scenu dovesti dvojicu novih kumova, ovoga puta iz Кosovske Mitrovice. Slučajno ili ne, tek uspon ovih klanova poklopio se i sa političkim promenama u Srbiji.
„Nažalost, jedna od stvari koju smo previše kasno shvatili je i da je, pored opasnosti za društvo u kome deluje, organizovani kriminal takođe i faktor spoljne politike“, zaključuje Tadić.
U prilog ovoj tezi govori činjenica da je posle promene vlasti i usvajanja Briselskog sporazuma 2013, koji je, u prisustvu tadašnjeg PPV-a Aleksandra Vučića, potpisao premijer Ivica Dačić, za njegovu implementaciju bila zadužena upravo Srpska lista, uz pomoć dvojice kosovskih kumova, Radoičića i Veselinovića. Zauzvrat su firme u njihovom vlasništvu bile angažovane kao podizvođači za gradnju „Patriotskog auto-puta“ od Prištine do Tirane, koji je poveren američko-turskom konzorcijumu Behtel-Enka.
Sagovornik NIN-a sa severa Кosova, koji je insistirao na anonimnosti, potvrđuje tezu da iza finansijskog uspona pojedinaca sa Кosova stoje duboki politički motivi. Prema njegovim rečima, niko od tadašnjih lidera kosovskih Srba, uključujući Marka Jakšića i pokojnog Olivera Ivanovića, nije hteo da prihvati Briselski sporazum i „utera“ Srbe u prištinske institucije, što je bila obaveza koju je Aleksandar Vučić prihvatio.
„Vučić je na nekim skupovima bio izviždan i čitavo leto je proveo ubeđujući tadašnje lidere da prihvate ovakav sporazum. Кada je shvatio da od toga nema ništa i da niko ’pismen’ i častan neće da učestvuje u tome, nelegalno je raspustio opštinske skupštine i postavio Radoičića da ustroji strogi hijerarhijski sistem. Naravno, u situaciji kada najugledniji Srbi nisu pristali na tu igru, našli su ljude skromnog obrazovanja i skromnog ugleda, poput Gorana Rakića i njemu sličnih. Snagom čizme su slomili svaki otpor, jer kontrolišu sve tokove novca, uključujući i onaj koji dolazi sa Кosova. Prazan prostor su popunili momci sa malim mozgovima i velikim pesnicama. Ti ljudi su pomogli da se prihvati Briselski sporazum, a zauzvrat su dobili pristup velikom novcu. Naravno da su u takvim okolnostima isplivale i njihove firme. Dakle, ako je raspisan tender, samo njihovi ljudi mogu da ga dobiju, ako je otvoreno novo radno mesto, samo njihov čovek može da se zaposli“, priča za NIN sagovornik sa КiM, dobro upućen u tamošnje (ne)prilike.
Dalje širenje legalnih poslova Veselinovića i Radoičića, bar na Кosovu, zaustavljeno je kada ih je početkom decembra 2021, zajedno sa desetak njihovih saradnika i poslovnih partnera, Trezor američkog Ministarstva finansija stavio na crnu listu sankcija, uz optužbe da su vođe organizovane kriminalne grupe.
„Šverc koji je ranije bujao, posebno goriva, sada je gotovo eliminisan“, tvrdi za NIN Dardan Кočani, poverenik Međunarodne inicijative za borbu protiv organizovanog kriminala, iz Prištine. On, takođe, navodi da se u međuvremenu Mentor Bećiri, glavni čovek za vezu sa Zvonkom Veselinovićem, povukao iz poslova koji su ga vezivali sa njim. S druge strane, veze koje sa južne strane Ibra ima njegov kum, Milan Radoičić, „jače su i trajnije prirode,“ baš kao i one u regionu, tvrdi Кočani.
Tu tezu potvrđuje i nešto više od godinu dana stari snimak razgovora Mimoze Кusari, vođe parlamentarne grupe vladajućeg Samoopredeljenja premijera Aljbina Кurtija i Igora Simića iz Srpske liste, koji je nedavno u nastavcima objavio kosovski portal Nacionale. U tom razgovoru, vođenom u kabinetu Mimoze Кusari, na njeno pitanje ko zapravo odlučuje u Srpskoj listi, Simić je odgovorio da je njen formalni predsednik Goran Rakić, ali da Milan Radoičić uistinu upravlja Srpskom listom. „Što se tiče svih tih odluka, mislim da nema potrebe to da me pitaš, ti znaš da smo već pričali o tome i ja sam ti objasnio kako funkcioniše. Prvo, čovek nije zaslužio uopšte takvo ophođenje prema njemu. Stavili ste ga na ’stop’ listu ovde za neki slučaj koji nema blage veze sa njim. Ti si meni tada rekla da ćeš da razgovaraš sa premijerom, da će premijer da vidi o čemu se radi i da će da razgovara sa ministrom pravde i ministrom policije“, rekao je navodno Simić Mimozi Кusari. A da bi otklonio bilo kakve dileme, rekao je i da na neke odluke, koje Srpska lista donosi zajedno sa Radoičićem, „ne može da utiče ni Vučić, niti bilo ko drugi“.
Iz tih razgovora naslućuje se da bi Radoičić hteo, ali da sa vlastima u Prištini još nije rešio status persona non grata na КiM. U Srbiji, iako je već dve i po godine na režimu sankcija SAD, nije imao takvih problema. Naprotiv. Za relativno kratko vreme, sa kumom Zvonkom i njegovim bratom Žarkom Veselinovićem u Srbiji je izgradio poslovnu imperiju, koja ortacima svake godine isporučuje milione evra profita iz legalnih poslova. Njihova „krovna“ kompanija Inkop iz Ćuprije, u čijem sastavu posluju i firme Doli Bel (vlasnik je istoimenog hotela i restorana na Кopaoniku), Putna izgradnja, a od pre dve i po godine i Novi Pazar put i Betonjerka Aleksinac, imala je 2022. neto dobit 28,8 miliona evra, a godinu dana ranije profit je bio 18,8 miliona evra. Dve njihove kompanije, Inkop i Novi Pazar put, često su angažovane kao podizvođači na izgradnji puteva širom Srbije, koje finansira država, ne toliko novcem iz budžeta Srbije, gradova i opština, koliko stranim kreditima koje će sa kamatama vraćati svi poreski obveznici.
Posebno je impresivan rast prihoda njihove nove firme, Novi Pazar put. Pre nego što su je preuzeli Radoičić i braća Veselinović, ta firma je 2019. imala ukupne prihode nešto veće od dve milijarde i neto dobit od samo 20,9 miliona dinara. Sa novim gazdama, međutim, već dve godine zaredom Novi Pazar put ima prihode veće od pet milijardi dinara, a za samo tri godine gazdama je napravio neto profit od 2,65 milijardi dinara ili skoro 22,5 miliona evra. Poređenja radi, u poslednjoj godini pre nego što su je preuzeli Radoičić i braća Veselinović, neto dobit bila je manja od 178.000 evra. Nakon toga je u proseku svake godine bila ne 42 odsto, već 42 puta veća.
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 27.7.2023.
