Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Čudesne su tajne postanja Bratislava Gašića, čoveka složenog od mozaika neslućenih boja i oblika. Čitav njegov put je naša avantura koja možda neće imati srećan kraj.
„Sve je sticaj okolnosti“ – umeo je da kaže Ostap Bender u Zlatnom teletu. Te rodoslove sačinjene od parčića cigle, lopovluka, crepa, podvala, prevara, opsene, laži, srče i blata, stvorili su u četiri ruke još Ija Iljf i Jevgenij Petrov. I njihovi junaci se kreću po Srbiji kao po tuđoj poharanoj njivi, držeći se Ostapove životne lozinke: Ideje naše – benzin vaš! Meren sa ovdašnjim lupežima, Bender je ipak bio samo bezazlena varalica, nedostojan njihovih velikih poduhvata.
Za Gašića je košmarna Srbija zemlja snova. Ne računajući zanat u kome je propao, od palanačkog trgovca kafom (Bata Santos), postao je kamen i šoder, vezivno tkivo neprijateljske vlasti. Njen maneken i sila bez porekla. Bez njega u njemu, režim bi opstao samo kao skup razdraganih očajnika, sastavljen po ukusu tvorca koji ih je sabirao u mulju. Svi liče jedni na druge, osim Bate koji je sličan njima, ali je drugačiji od svega viđenog. Šta je to drugačije, tek se naslućuje. On nije umeo ni da sanja kojim će ga putevima voditi ruka i stopala koje ljubi.
I dalje stoji kao svetac, oslikan u kruševačkoj crkvi Sv. Jovana Krstitelja. Tamo je postao deo istorije ruralnog pravoslavlja i bizarnog uznesenja, a zub vremena ga tako molovanog još nije načeo. Na toj fresci podseća na sakralni model religioznog kulta lišenog vere.
Zamorno je praviti spisak Gašićevih podviga u odbrani zemlje, tajnog služenja, i čuvanju boga stranačkom policijskom silom. U najvećoj tragediji Srbije i protestima za oslobađanje od nasilja, Bata je označen kao simbol onoga što je najgore u Srbiji, a postao je najbolje što vlast ima.
Rasprave u parlamentu su dovele Batu do vrhunca spoznaje o sebi. Umesto pada, postao je kotva u zemlji koja drži Vučića nad njom. On je određen da saopšti suštinu o tome ko vlada Srbijom, ali da se to nekako sakrije oduzetom voljom naroda, uz pomoć betoniranih mozgova: to je besprizorna kriminalna oligarhija. I on je to saopštio ne mogavši da sakrije ništa.
Gašić je određen da Srbiji stavi na raspolaganje sve zalihe lukave policijske tuposti. On je otvoreni saveznik i prijatelj tvorca najveće fabrike skanka u Evropi. Njegove mete su policajci Milenković i Mitić koji su uhapsili ovdašnjeg Eskobara. Za razliku od Kolumbije, Pablo ovde nije državni neprijatelj, nego prijatelj vladara. Vrednosni salto mortale režima i apoteozu kriminala, Gašić je branio objašnjenjem da je to prirodno stanje države. Tako su je i napravili, sve sa kumovima, kuririma, ubicama i obračunima. Koluvija pripada njima, neka Mitić i Milenković brinu za svoje glave.
Jovanjica je metastaza Srbije, slom njene policije, javnog morala i pravosudnog sistema. Izvor velikog straha od bande koja u svojim rukama drži sva sredstva nelegitimne sile. Razlog da se vlast čuva po svaku cenu. Zato je Gašić neprocenjiv, idealan glasnik i mračni vitez gazde za sve inverzije koje zločine pretvaraju u podvige. Rekao je da njegov životni put nije zavisio od njega samog. O njemu je brinula partija, a posebno Šef, kome ponizno zahvaljuje za sve što je bio i što će možda tek postati.
U mučnoj priči o Bratislavu Gašiću koga su uzdigli povodom magli i tmina od kojih je sačinjen i sa kojima postoji, ipak je najteža epizoda sa „otkrivanjem“ ubice Olivera Ivanovića. Da bi neko razumeo Gašića, mora da bude Gašić, ili bar onaj koji ga je dresirao, naštimovao i pustio da objašnjava ono čega nema. Pred njim je bio uzaludan posao: da javno amnestira sve koji su mrzeli Ivanovića i radili mu o glavi. Da ih učini duševnim ljudima i pretvori u njegove najbolje prijatelje koji su mu postali bliski samo dan posle smrti. A onda da ispriča kako su se on i Vučić družili sa Oliverom, niko toliko kao njih dvojica, nisu se ni razdvajali. I da su obilato, do sudnjeg časa pokojnika, pomagali porodicu Ivanović.
Ubica je Albanac a čuvaju ga Nemci. Evo dokaza, vidite sve je u ovoj velikoj zelenoj knjizi. Pogledajte dobro, sve je ovde! Slučaj rešen.
Oliverov brat i bratanac su odmah rekli da Gašić laže, i to loše. Kakva bliskost, kakva pomoć! Tvorci mržnje su ekselencija Marko Đurić i fantomski autor potere iz Pinka. Tamo su tragovi, Pink je njihova kuća, javna pišaonica, deponija, prosektura i govornica. Odatle se javlja Vladar, možda tamo i živi. Ali, Bata je bar u jednoj stvari rekao istinu: mi znamo ko je ubio Olivera Ivanovića.
Znamo i mi.
Bata je pokušao ono što nije ni bilo moguće: da konačno sahrani Olivera kako bi njegove senke prestale da plaše gospodara dvora u bude ga u noćima dok se rve sa košmarima.
To je pretežak posao za nekoga koji nije prestao da bude Bata Santos, ili za bilo koga od njih. To više nije moguće. Oliver je sila koja ne odstupa a svoje ubice zemnom šakom drži za vratove. Ne da im da dahnu ostacima duše.
Kad god padne Bata, pašće i onaj koji ga neće dati. Suviše je kasno da se vrate među ljude, nemaju gde. Obojici je biografija jeziva poput hada, tamo negde će se sresti.
