Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Biblijski dažd je pao na one ljude prošlog petka, kao da je hteo da ih sapere sa beogradskih ulica, što je u dobroj meri i uspeo. Ili kao da je hteo da ih, škropeći ih od glave do pete, sačuva od većeg zla: od izlaganja radijaciji sa bine tog tužnog skupa koji – treba i to reći – nije bio tužan zbog kiše, nego bi bio tužan i da je vreme bilo suvo kao prosečan petak u Sahari.
I onaj tužni glumac koji je razvlačio na tanko svoje besadržajne misli, i onaj tužni klovn koji je po potrebi ministar bilo čega i koji je spiritistički zazivao svog mrtvog predsednika ujedno se sa svojim tradicionalnim odsustvom ukusa i mere šlihtajući sadašnjem, i naposletku zvezda večeri koja je delovala pokislije od najpokislijih, dezorijentisan kao pevač skromnih glasovnih mogućnosti i grotesknog scenskog nastupa kojem su pred sam koncert javili da je upravo ostao i bez gitariste i bez klavijaturiste i bez bubnjara.
Ostao mu je samo basista zvan Žeks, ali uz takvu podršku, možda je bolje ostati sam na sceni, čak i kad lepo vidiš da ti se publika rasipa, okreće ti dupe i odlazi u pravcu celog sveta.
A tek ta publika… Gledaš ta lica i vidiš kako odlaze bez žaljenja, ne čini im se da će propustiti bilo šta propuštajući glavnu tačku u vidu tzv. hedlajdera, za kojeg ionako čak i većina dugotrajnih fanova već neko vreme jasno vidi da mu nije dobro.
Mravinjaju niz Prizrensku, pa Brankovu, pa most, dok se glas sa bine svakim njihovim korakom utišava i obezličava, sve dok sasvim ne nestane u smirujućim i pročišćujućim zvucima savskog ekosistema.
Na drugoj strani reke čekaju ih autobusi, suvi i topli, pre ili kasnije krenuće nazad kućama gledajući da što pre zaborave da su igde odlazili tog petka, a najmanje na ovaj tužni šou.
Za godinu-dve, većina će ih tvrditi da nikada nisu ni bili tamo, i čak će sve više verovati u vlastite reči, jer će i samima sebi izgledati sasvim neverovatni na onom mestu, u ono vreme, u onom tužnom, pomalo ejmi-vajnhausovskom kontekstu.
Hoće li taj jadni petak označiti kraj jedne nedostojne tradicije, tipične za totalitarne i populističke režime, one u kojoj se ljude silom dovlači da ti budu kličuća masa, koristeći se krupnim ucenama i sitnim podmićivanjima?
Da li je ta praksa izdahnula na beogradskom pljusku, ili će tužni pevač bez dara inadžijski i siledžijski vrebati priliku da je uskrsne, verujući da će ponovo okupiti bend kao iz najboljih dana – nesposoban pri tome da shvati da su i ti „najbolji dani“ bili užasni, samo što su oni jahali na dinamici veštački i silom nametnutog uspona?
Kako god, sutradan je bila druga slika, iako je opet lila kiša, ali ta je kiša bila jedna normalna majska pojava koja nije mogla ni htela odvratiti nikoga od toga da dođe i pokaže da nije tu ni silom slučaja ni slučajem sile, nego zato što je bivanje na tom mestu u to vreme jedno unutašnje moranje, jedna potreba da se za koji sat prijatno utone u more nepoznatih, a nekako prepoznatljivih i bliskih ljudi, onih ljudi koji kao da su se uglavnom krili u ovih desetak godina, izlazeći na sunce – ili na kišu – samo da bi dobili, ili stvorili, priliku da kažu i pokažu da ovaj i ovakav život nije život, i da oni neće zauvek pristajati na to da im neko zalegne na život i isisava iz njega svaku supstancu.
Takav je, eto, bio prethodni vikend u Beogradu, a kakav će biti ovaj, videćemo.
Ali, nemoguće je da se nešto važno nije promenilo, nestalo, izdahnulo, kao onaj umrli kit u romanu Krasnahorkaija i filmu Bele Tara, kojeg su izložili u centru malog mesta kao atrakciju, a on sve više smrdi, truli, raspada se, pa atrakcija postaje sablazan, kao što je odavno sablazan i onaj tužni lik sa bine, i svi njegovi prethodnici, i instrumentalna pratnja, i uopšte ceo taj orkestar za tri groša, koji bi učinio pametnu stvar da sam odsvira fajront, ali avaj, on nikada ne čini pametne stvari, to je protiv njegove naravi, a narav mu je sudbina.
