Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ima ljudi kojima ne treba verovati ni kada govore istinu. Zato što govore istinu slučajno, bez stvarnog odnosa prema njoj. Možda čak znaju da je to istina, ali zapravo ih nije briga. Ako se vetrovi okrenu, nastaviće da lažu isto onako, ili jače, kako su to činili pre nego što su se sapleli o istinu.
Sa istinom vam je nezgodna stvar ovo: verodostojni su samo oni koji imaju ozbiljan kontinuitet u njenom izgovaranju. Koji će zbog nje s podjednakom ravnodušnošću primati i zvižduke i aplauze. Oh, da, ima još nešto veoma važno: ne računaju se među govornike istine oni koji stalno podešavaju njen ton onome što je trenutno kurentno, poželjno, statusno isplativo.
Evo kako to može da izgleda u našoj stvarnosti. Ovih dana, naši nerežimski mediji su puni reči izvesne Stanislave Pak o diktatorskoj i pogubnoj naravi režima Aleksandra Vučića, i sve te reči, ovako same za sebe, zvuče autentično – mada, doduše, nije da ih već nismo čuli u boljim izvedbama. Ali, čekajte, ko je ta Stanislava Pak? Ako nikada niste čuli za nju, nije do vas i vaše opšte kulture. Ako ste je zaboravili, to je zato što je zaboravljiva. Meni, na žalost, nije data ta privilegija zaborava.
S. P., neprimetna novinarka državnih medija iz devedesetih, osvanula je kao “savetnica za medije” ili nešto slično, novoizvikanog predsednika Srbije Nikolić Tomislava. Bilo je to juna 2012, i moja glavna meta sledećih meseci bili su što Nikolić, što “beli listići” koji su nam tu i jednu mnogo goru bedu navukli na vrat.
I ko zna šta sam u jednoj od tih svojih očajničkih paskvila – jasno gledajući perspektivu Srbije kao zemlje dugoročnog propadanja i truljenja – napisao a što je Dvor posebno iznerviralo i nasekiralo, tek, dvorska medijska savetnica mi je na uglednom Twitteru odgovorila po meri svoje pameti, medijske pismenosti i istinoljubivosti. Odavno se ne sećam šta je tačno rekla, niti to imam negde arhivirano (ne znam kako se čuvaju tvitovi, a i šta će mi to đubre), znam samo da je bilo dosta gadno. Toliko da je redakcija “Vremena” – a mi nismo neke preosetljive mimozice – izdala saopštenje s naslovom “Govor mržnje Stanislave Pak”.
Zavirio sam u arhiv “Vremena” i pronašao to saopštenje, nažalost bez preciznog datiranja (jasno je da je nastalo negde između juna i oktobra 2012), a tu je i deo skrinšota produhovljene tvitiške istinoljubive Stanislave, iz koje se može rekonstruisati ova rečenica: “Srbijo, jadni smo mi kada pravo na javnu reč ima (…)pleksa zvana Teofil Pančić.” To što se ne vidi je, pretpostavljam, “vreća kom-”. Tako da sam ja usput od savetnice predsednika Republike dobio dijagnozu (iako vam se kunem da me nikada nije pregledala) plus jedno više nego indikativno vajkanje na temu “prava na javnu reč”; nekome je to možda tada izgledalo kao prenervozna reakcija jedne savetnice željne dokazivanja u brzini i uspešnosti savladavanja radikalskog jezika, ali je baš svaka od sledećih godina pokazala da je SNS sistematski sužavao “pravo na javnu reč” svih koji im nisu po meri.
U nekom trenutku je, gle, i S. P. izgleda ostala bez “prava na javnu reč”, ali ne zato što bi nas prosvetila neznanim istinama, nego samo zato što je na Dvoru zaostala kao kadar starog vladara, dok se novom nije uklapala u slagalicu, pa ju je ćušnuo u zapećak.
Sada je rešila da je vreme da izađe iz zapećka, da se autuje, i mora se priznati da to nije uradila nevešto – odjednom svi znaju za nju, a neki misle i da ima šta da im kaže. Ja sam – znate mene – malko skeptičan: prvo bih da čujem bolje objašnjenje one dijagnoze, pa da vidimo.
Drugi slučaj, mnogo živopisniji, jeste neverovatna i tužna istorija Jelene Karleuše, osobe koja je takođe jednom slučajno izgovorila istinu, i za to dobila aplauze mnogih naivaca, uključujući i mene. Jeste, doduše, da sam se jasno ogradio da aplauz ide samo na konto njene odbrane prava LGBT osoba, dočim mi ništa drugo u vezi s njom ne izaziva ni trunku poverenja i poštovanja, ali ipak…
Osoba Karleuša blamirala se sistematski i pre i posle te izjave, a zapravo i “za vreme” te izjave: setimo se onog “Utiska nedelje” u kojem je sedela u studiju sa Borkom Pavićević i Jovanom Ćirilovom, i sa svakim otvaranjem usta proizvodila kosmičku tamnu materiju u kojoj su mogli svi da nestanu. Srećom, tamna materija je s indignacijom odbila da je primi.
Sada imamo “novu”, a zapravo večito istu Jelenu Karleušu, kao heroinu odbrane “predsednika Vučića” i njegovog milog režima – koji joj je valjda obećao neki kešić kao kontrauslugu, a ona to i ne krije – i ona to čini u svom jedinom stilu: bez mere, ukusa, unutrašnjeg kompasa. Nije joj bio problem da zarati sa svima boljima od sebe – dakle, sa svima – vređajući ih i klevećući, i s time očigledno neće prestati dok je ova huja ne prođe, ili dok ne zaključi da joj to više nije u interesu. Ipak, ona šikana koju je priredila Mariniki Tepić nije tek za odmahivanje rukom, to je posao za tužioca.
A onda će, nekad posle, i JK opet slučajno reći nešto tačno. Važno je samo da se ne primamo, to je kratkotrajna faza njenog nedovršivog razvitka.
