Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ima li potresnijeg prizora nemoći kad ste mali u Srbiji (i okolnim zemljama) od prisustvovanja svadbi? Ulickaju vas, obuku vam nešto što ćete nositi samo tada i nikada više – osim možda na sledećoj svadbi – i onda takvi krenete, stojadinom sa užarenim sedištima ili grejanjem koje se oseti tek pred kraj puta, u neprijatno daleki Donji Mušmulovac, da tamo pojačate kvorum prisutnih “sa mladine strane”. Ili sa mladoženjine, svejedno.
Po srećnom pristignuću, izljube vas svi živi i neživi, i ti žvalavi, duvanski, rakijski, paradontozni i slični poljupci ostave neprijatan, sluzav trag na koži, koji hoćete što pre da sperete sa sebe, a majka vodi računa da to učinite što diskretnije. Pokažu vam gde ćete sedeti i venuti sledećih 67 sati, pa vi sad vidite šta ćete. Naravno da vam je dosadno – dosada je počela još pre nego što ste stigli. Naravno da vam je sve iritantno: muzika je preglasna i užasna, i svi su lažno euforični, osim mlade i mladoženje koji – ako imaju sreće – dremaju poluzaboravljeni na svom lažnom prestolu od šlaga i margarina.
Odrasli imaju jednu utehu koja pomaže i u najglupljim situacijama, a to je alkohol. Opusti ih, pa nađu sebi neku zabavu, recimo, merkaju rumene snaše tako da njihove žene ne vide, ili ih puštaju da veruju da ne vide. Ali, vi ste dete. Daju vam neki crveni ili žuti sok za koji je nemoguće utvrditi od čega je – okej, jasno je da nije ni od čega, ali makar nominalno – i na nozdrve vam udara koliko je otužno presladak i laksativan, povremeno vas opet neko iscmače u prolazu, a onda se svi prosto ponapijaju i zaborave na vas, što je još i najbolji mogući ishod. Kad vas zapanjeni ugledaju pored sebe, počnu da vas nagovaraju da izađete da se “igrate sa drugom decom”, ali poslednje što želite je da “izađete da se igrate sa drugom decom”, “druga deca” koju niste vlastoručno odabrali za druženje su etalon užasa (“Pakao – to su druga deca”, govorio je Sartr kad je bio mali), radije biste čak i da vam neki budući pevački uzor budućeg Ivice Dačića otpeva na uvo ceo svoj repertoar nego da padnete u kandžice nekog nedotupavnog slinavka.
Bude u međuvremenu, doduše, i ponečega zanimljivog u tanjiru, neka čorba ili gulaš, sveže kobasice ili pečenje, ređe torta ili kolač, ali kada i preko mere zadovoljite glad, uzme da vas tišti još jača melanholija ili kako se po našim svadbama kaže ennui, i tako sve dok prosto ne zaspite za stolom, pa se smiluju da vas odnesu nazad do (nikada lepšeg) stojadina, i pravac kući, u krevet, u mir, u samoću.
Tako su izgledale svadbe u pleistocenu mog detinjstva, a koliko znam nije bitno drugačije ni danas (osim što se sve snima, što pojačava užas još hiljadu puta).
Tako je i Aleksandar Vučić usnimljen na svadbi sina Vojislava Šešelja, pa se taj kratki snimak sad vrti okolo, provocirajući mahom radoznalost onih kojima ništa zanimljivo nije zanimljivo i ništa dosadno nije dosadno. Da se razumemo, taj snimak sigurno nije procurio ni slučajno ni protiv volje AV: poslednji put kada se AV-u nešto slučajno dogodilo je kada se 2012. slučajno zatekao na takvom mestu da je nadvladao i političke protivnike i pokrovitelje, postao kalif umesto kalifa i preuzeo vlast ne zahvaljujući nego uprkos svemu što jeste.
A šta mi vidimo na onom snimku? Vučić sedi za “počasnim” stolom, sa drugim alfa mužjacima (Šešelj included), a Vokalni Solista im peva o Pavlu Đurišiću, četničkom komandantu. Vučić se drži suzdržano, drvenkasto, čak pomalo nakiselo, a mi sad možemo da nagađamo je li to tako zato što mu je takva narav, ili zato što se poslednjim snagama brani da ga pesma ne ponese, da ga uspomene iz radikalske mladosti (koja je trajala do njegove četrdesete) ne bace u čvrsti kumovski zagrljaj, pa da se posle priča kako su viđeni kako drže se za ruke, hodaju polako, odavno se nisu isplakali tako.
Da se razumemo, nikoga ne bi trebalo da bude briga ko ide kome na svadbu. Hmmmm, zar i kad su u pitanju (kakav-takav) predsednik države i čovek osuđen za ratne zločine? Naravno da to jako usložnjava stvari, ali zamisliv mi je ugao iz kojeg se i to može apstrahovati u ime privatnih odnosa i veza.
Nevolja je u nečemu drugom, ne u svadbi: Vučić je čistio naprednjake od sveprisutnih rezidua radikalštine dok se nisu vratili na vlast i dok se na vlasti nisu učvrstili, spolja i iznutra. Od tada počinje reradikalizacija naprednjaka, ispočetka incidentalna i relativno diskretna, a poslednjih godina otvorena, sistematska, sada se može reći i brutalna. Zato se Šešelj vratio iz Haga proklinjući Vučića, da bi mu sada jeo iz ruke. Shvatio je najvažniju stvar: Vučić je Šešelj za 21. vek. Zastarelom modelu je preostalo da mu pruža podršku iz pozadine, cirkusira se po televizijama i uživa u lagodnom životu. Nije to loše za jednog penzionera sa burnim životopisom.
A onaj sok, crveni ili žuti – je li iko saznao od čega se pravi, osim što se pravi ni od čega? Po tome je, uzgred, sličan ovome u čemu živimo dobar deo od prethodnih trideset godina: ne zna se šta je i od čega je, ali je prilično gadno.
