Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Postoji mnogo načina da se glupo živi, a i da se glupo umre. Sirotinja retko umire glupo, sirotinjske smrti su obične i tužne.
Bogati, dokoni i obesni, međutim, u povećanom su riziku od glupe smrti, valjda zato što vole da je začikavaju, jer u nekom trenutku poveruju da su besmrtni, ili bar da će smrt prethodno s njima pregovarati na ravnoj nozi.
Smrt one petorice ljudi na dnu okeana tragična je kao i svaka ljudska smrt, ali je bogme i glupa; a najgluplje su smrti onih koji su dali silne pare da bi se našli u limenoj kanti koja će biti njihova grobnica. A sve to – zašto? Ne da otkriju nove svetove i horizonte, što su i po cenu života uvek radili najodvažniji među ljudima, nego samo zato da vide mesto na kojem su jednom davno smrt našli mnogi drugi ljudi. Nije to baš neki uzvišen cilj.
Kada sam imao devet godina, živeo sam u staroj zgradi čije je zadnje dvorište bilo odlagalište svakojakog otpada. Pa se tu našao i ceo jedan bojler. Bojler kao bojler, ni po čemu neobičan, ali detinjoj mašti ne treba mnogo. Igrali smo se stalno s tom olupinom jugoslovenskog industrijskog dizajna, rizikujući da se povredimo staklenom vunom kojom je bio obložen.
Kako sam u to vreme bio opsednut svemirskim letovima, naravno da sam u bojleru video svemirski brod. U redu, nije da ste mogli baš da od te zarđale konzerve što leži u prašnjavoj ropotarnici zamišljate Enterprajz, ali Apolo 11 je mogao da prođe. Naravno da sam u tom Apolu ja bio Armstrong, a Oldrin i Kolins neka bude ko hoće…
Ipak, onaj „odrasli“ deo mene znao je uvek da truli bojler nije Apolo 11, baš kao što je znao i da maska za ronjenje nije skafander. A ja, uostalom, nisam umeo ni da ronim.
Mnogo godina kasnije, ugledavši „podmornicu“ Titan koja se spremala da zaroni do olupine Titanika, odmah mi se u sećanje, u punom koloru, vratio onaj naš bojler iz dvorišta. Istina – nov, čist, ulickan, bolje dizajniran, s onim fensi zašiljenjem, ali ipak samo bojler.
U ovom Titan-bojleru niste mogli ni da sedite ni da ležite ni da se krećete, mogli ste samo da se zgureni nagurate jedan uz drugog i da udišete tuđi strah. I to za velike pare.
U poređenju s ovim, kapsula Apola 11 delovala je kao apartman najboljeg hotela u gradu.
Petorica ljudi krenula su tako u susret glupoj smrti iako su ih, sada se ispostavlja, svi živi stručnjaci upozoravali da ta stvar nije ni približno bezbedna za spuštanje na te dubine, gde bi se mogla u mikrotrenutku urušiti u samu sebe, zgužvati se kao jugić pod Volvo šleperom i zatim se rasprsnuti sa svom petoricom ljudi-sardina presovanih u njoj.
Putnici Titanika, sto mu muka, imali su dostojanstveniju smrt.
Živeći na dalekoj, čkiljavo osvetljenoj periferiji razvijenog sveta, „mi“ smo, srećom, lišeni ovakvih iskušenja. Čak i bogati među nama. Osim ako DJ Žeks ne smisli nešto, a latentna opasnost te vrste uvek postoji.
Pa ipak, ne znam zašto se onda čovek u ovoj zemlji, lišen drugih ambicija osim normalnog i dobrog života, tako često poslednjih decenija oseća kao da je kidnapovan i silom uguran u onaj bojler? Čini mi se da je još 1991. prvi u nizu ludih admirala pritisnuo dugme i poslao prve kontingente dvonožnih sardina na dno okeana, od kojih se mnogi nikada nisu vratili. Ili su se vratili takvi da bi i sami više voleli da se nisu vratili. Od tada se to ponavljalo još mnogo puta, taman kad bi nam se učinilo da smo se ratosiljali ludih naučnika i lažnih po(d)moraca. A ovaj sadašnji admiral kanda je najmahnitiji od svih. Taj je samome sebi kormilo, a pri tome ne zna ni šta mu je pozadi gde god dase okrene i krene.
Ima li tome leka, ili čak preventive? Pa šta znam, ako se ja pitam, treba što pre shvatiti šta je podmornica a šta svemirski brod, a šta samo – bojler. Posle sve ide mnogo lakše. A u bojler nikako ne ulazite, ona staklena vuna pecka i grebe.
