Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Nešto se strašno desilo sa našim predsednikom. Odjednom, preko noći, nema više puteva, fabrika, BeDePea, stadiona, bolnica, plata, penzija, već samo ubistva i grobovi.
Čak je i Kosovo stavio u drugi plan, što možda i nije slučajno. Čovek je postao opterećen nekim crnim mislima. Pozivati na nečije ubistvo je sigurno krivično delo, ali pozivati na sopstveno ubistvo, priznaćemo svi, malo je bolesno.
Reči koje predsednik države koristi u proteklih par nedelja, skoro mesec dana, dokazuju da je u njegovom slučaju na delu opasan deficit ljubavi. Ljubav je osnovna pokretačka snaga svakog živog organizma. Svedok sam ovih reči. U našoj zgradi se omacila maca. Mlada je. Mislili smo da smo je ugojili, pošto je svi redom hranimo, a ona se preko noći, tiho i bez ičije pomoći omacila na otiraču jedne divne komšinice.
Omacila je dva mačeta, jedno je uginulo, a drugo je preživelo. Teško smo je odvojili od uginulog, a od novog života se sedam dana nije pomerila. Kada je to učinila, pronašla je mačora, verovatno oca, i dovela ga da upozna taj novi život. To je ljubav, to je život. Šta bi taj njen život bio bez ljubavi?
Ali, vratimo se među nas ljude koji smo, valjda, malo pametniji i razumniji od mačaka. Dokaz da smo ljudi je i taj što mesec dana posle stravičnih zločina u Ribnikaru i Mladenovcu i dalje plačemo. Ujedinjeni smo u tom jezivom bolu. I izašli smo na ulice da kažemo da je dosta bilo nasilja. Nasilje nas razara, ubija mladost, kopa rake onima koji još nisu punim korakom zakoračili u život. I niko ne traži promenu vlasti nasilnim putem.
Nema tu, predsedniče, ni obojenih revolucija, ni stranih službi, ni stranih plaćenika, ni domaćih izdajnika. Tek nema govora o tome da neko želi smrt predsedniku. Niko normalan ni ne pomišlja tako nešto. Šta reći za onoga ko to sam sebi želi?
Naš predsednik je velemajstor da izvrće činjenice. To radi sa najskupljom srpskom reči – Kosovom, a da neće sa protestantima u Beogradu. Prodao je Kosovo za jedan miting i to će ostati zabeleženo u analima ove zemlje, uključujući i Kosovo. Elem, postoje zahtevi Protesta protiv nasilja u kojima se traže ostavke ministra policije, šefa BIA, ukidanje nacionalne frekvencije Pinku i Hepiju, smena REMa, smena rukovodstva RTS. Jedan zahtev je ispunjen, Branko Ružić je podneo ostavku. Završava se školska godina u Srbiji, a deca će i u prvim danima raspusta moći da gledaju „dogodovštine“ iz Zadruge.
Protest protiv nasilja nema zahtev za vanrednim izborima niti se među njima nalazi zahtev za formiranjem prelazne vlade. Kako dijagnostikovati čoveka koji govori o tome da li će da ispuni ili neće nešto što uopšte nije zahtev? Kakvo je to stanje svesti kada iz dana u dan neko ko se nalazi na čelu države govori o političkim akterima u državi da su hijene, lešinari, ološ, šljam, a o sebi govori da je spreman da pogine. Zašta bre da pogine?
Zarad toga da bi nas iz grobova i dalje pobeđivao? Posle njegovih „ološa“ i „grobova“, javio se neki njegov stranački kolega koji kaže za jednog od ministra u vladi da je „ološ“ i da „začepi ta crvena, gubava usta“. Greh ministra Rada Basta, iz SPS, bio je taj što je pozvao predsednika Srbije da uhapsi „bagru koja tuče ljude i novinare na protestu.
Kada mnogi anonimusi, uključujući i mene, na Twitteru nešto napišu što se osetljivom naprednjačkom sluhu ne sviđa, taj je najgore zlo koje je desilo Srbiji ikada, ali kada geometar sa Uba za ministra Vlade kaže da je „ološ“ i još pride „lopov“. Da ima obraza i časti, Ivica Dačić, član te iste Vlade i lider SPS, odgovorio bi geometru tako da bi mu uši otpale, ali treba imati to što, realno, nikada nije ni imao.
Ali, da stavimo sve ovo po strani, mene stvarno zanima na osnovu čega predsednik Srbije ima ideju da će bilo ko da mu se odazove na poziv za pregovore o budućnosti Srbije posle tih sočnih reči. Ne vidim toliko, u psihičkom smislu, sado-mazo jedinku koji bi seo naspram onoga koji je za njega rekao da je ološ, lešinar, hijena, šljam itd.
Vratimo se ljubavi. Naš predsednik je definitivno čovek koji ne voli. Da voli i da je okružen ljubavlju, on nikada za ljude sa kojima treba da razgovara ne bi rekao to što jer rekao. On nikako ne može da shvati da je on predsednik i da je dužan da trpi uvrede, teške reči, pa čak i psovke, kako je to presudio sud u Strazburu. Pretnje ne, to mora da se sankcioniše.
Njegova reč, naspram reči nekoga na društvenim mrežama je nemerljiva u bilo kojem pogledu. On je, očigledno i dalje ostao skruženi radikal, večno osakaćen besramnim ponašanjem Vojislava Šešelja prema njemu godinama i godinama.
