Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ima već, čini mi se, bar pola tuceta godina otkad sam na ovom istom (“stražarskom”?) mestu napisao da je za razumevanje politike Aleksandra Vučića sve značajnije razumevanje psihologije, dok sve druge discipline odlaze u drugi i treći plan. Prosto, njegova uzburkana psiha postaje jedina vodilja, a naposletku i jedini sadržaj njegove politike, a sada već i srpske politike uopšte jer je svaku drugu politiku ugušio jastukom. Ili je tako bar bilo do nedavno.
Nisam to onomad napisao niti sada ponavljam iz banalne želje da Vučića uvredim (“ludak”, “psiho” etc.) nego da podsetim da u svakom samodržavlju vladareve osobine nužno postaju vrlo bitan faktor oblikovanja društvenog ambijenta.
Mogao bi se, dakle, ceo broj ovog magazina ispuniti isključivo analizama onoga što je Vučić rekao, kako je rekao i šta to sve može da znači. Srećom, imamo i drugog posla… Ali ću se, jer sam tako u mogućnosti, ja ipak zadržati na jednom detalju koji ne bi valjalo da nam promakne, a koji je iz nedavnog Svedržiteljevog kragujevačkog govora za prethodni broj “Vremena” probrala koleginica Jovana Gligorijević: “Za one koji protestuju protiv njega i dolaze na skupove u Beograd, istakao je da dolaze u glavni grad putevima i vozovima koje im je napravila ova ozbiljna država”.
Doktore, u čemu je tačno Vučićev problem? Da li se sada kaje što je država (= vlast, a vlast = on) “gradila puteve i pruge”? Možda bi sada radije, u parafrazi Nikole Baje Pašića, rekao: “Putevi i pruge nisu za protivnici”? Nego samo za naši ljudi. Ali gledajte, nevolja je baš u tome što su “naši ljudi” hrpimice uterani na “puteve i pruge” i poslati za Beograd, da bi ih na kraju svejedno bilo manje nego “protivnici”, a i mnoge od njih je rasterala nepodnošljiva kombinacija pljuska i Lazara Ristovskog, što je sasvim razumljivo. Dalekovid vladar ni od “svojih” ne zahteva previše.
Šalu na stranu, AV upotrebom naizgled neutralne formulacije (“država”) pokušava da prikrije baš ono što inače stalno ističe: “mi” (tj. SNS, tj. u konačnici JA) izgradismo sve po Srbiji, a pre nas nije bilo ničeg, kamoli pruga i (auto)puteva; ljudi su danima taljigali na taljigama koje bi vukle dve umorne rage (jedna bi uginula negde oko Čente) od npr. Zrenjanina do Beograda, a ko je hteo da potegne čak od Vranja, sastavljao je testament, postrojio i prebrojao decu, poneo kuburu za slučaj napada avarskih hordi, rezervni gunj i opanke i bar mesečne zalihe espapa i bunarske vode. Zapirao se sedmično, na retkim česmama pored blatnjavog druma, proklinjući život što se rodio prerano.
Jel da da je tako bilo? Dabome! Sve negde do 2012. A od tada nam je baš krenulo, toliko smo se ubrzali da nećemo umeti da se zaustavimo.
Jer onda je “država”, što je umetničko ime “Vučića” i “njegovima” i “protivnicima” darovala svakojake civilizacijske divote, koje uvrhuniše u superbrzom vozu “Soko”, kakvog nema niko na svetu! Dobro, u Evropi… Okej, na Balkanu…
E, tu nastupa onaj kritični psihološki momenat za Aleksandra Vučića. Na svoj karakteristično samosažalni i pasivno-agresivni način, AV proglašava one koji protestuju protiv njegove vlasti nezahvalnicima: on im je poklonio Sokola i ostale divote, a oni mu tako uzvraćaju! Štaviše, zloupotrebljavaju njegov poklon!
I da vam kažem, nije to netačno… Dosta mojih prijatelja i znanaca ide Sokolom na proteste u Beograd. Naravno, sa uredno plaćenim voznim kartama i bez ikoga ko će im podeliti one famozne sendviče da ne skomolaju. Dođu, obave što treba i vrate se, obično prepunim večernjim vozovima gde stoje jedni drugima na cipelama, ali niko se ne svađa i ne povisuje ton, svi su ispunjeni nekom blaženom nadom i punim razumevanjem za bližnjeg, za sapatnika. Odjednom kao da si okružen nekim svetom koji je bio nestao s tvog vidika, kao da se povukao u ilegalu, “između četiri zida, između knjiga i ploča”. To je glavni utisak svih s kojima sam razgovarao.
Razume se, tako je jedino normalno. Putevi i pruge, vozovi i autobusi, deo su osnovne javne infrastrukture i krvotoka jednog društva, a sve se to gradi i nabavlja od javnog, dakle, zajedničkog novca. Ništa tu nije “Vučićevo”, i mada se povremeno trudi da ostavi utisak kako to razume i uvažava, odaju ga njegove infantilne ljutnje koje mirišu na neprevaziđeno totalitarno shvatanje udela vlasti u državi. Naročito kad je vlast njegova! Duboko u sebi, on je uveren da postoji neki bar moralni dug koji građani iz zahvalnosti treba da otplaćuju još neodređeno dugo, pre svega suzdržavajući se od protesta protiv njega.
Za konac delo krasi, hajde da se pozabavimo ranim jadima samog Vučića, da vidimo kakav nam je on tu uzor. Šta je on radio kada je, u suton Jugoslavije, kao nadobudni fudbalski huligan i nacionalista, putovao u Zagreb i Split vozovima Jugoslovenskih železnica ili Autoputem bratstva i jedinstva? S namerom da se bije sa sebi sličnima s druge strane, i da tako zajedno potpale što veću pripremnu lomaču pod mrsku im Jugoslaviju? Pa, zar su zato izgrađeni, sredstvima svih građana, ti putevi i te pruge, je li bre, klipane sa tribine?
