Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Bratstvo je opasna stvar, jer gde je bratstvo, ni jedinstvo ne može biti daleko. A gde su bratstvo i jedinstvo, tu je već i konačno rešenje igre asocijacija: Jugoslavija.
A Jugoslavija je nešto najgore što bi nam se moglo dogoditi, to jest ponoviti, i nikada nije dovoljno opreza pred tom strašnom mogućnošću od koje se ledi krv u žilama. I što Jugoslavije manje ima, to se više treba bojati njene sablasti i sablazni.
Ovako to nekako izgleda u glavama onih koji ništa ne znaju i ništa ne razumeju, ali čija je reč poslednja u svim našim dilemama i raspravama.
Nova Jugoslavija jedva da je nešto realnija od obnove Austrougarske, ali njima je potrebna kao strašilo koje zaustavlja svaku normalnost na tlu te nestale, ali ne i zaboravljene zemlje. Zemlje koja živi još samo kroz svoje trajno odsustvo iz fizičke realnosti.
A da bi trajno bila ubijena i zatrta, pre svega se mora iskoreniti ideja da bi ljudi koji žive na ovim prostorima mogli biti u bilo kakvom srodstvu: etničkom, kulturom, jezičkom.
Neka budu susedi kad se već mora, neka budu čak i prijatelji, ali rod – to nikako. Odatle vreba pakao.
Inicijativa da se Novi Sad i Split pobratime romantična je i plemenita, što joj maksimalno umanjuje šanse.
Inicijatori navode, među ostalim, i razloge koji su dražesne podudarnosti, poput one da su oba grada drugi po veličini u svojim zemljama, da su regionalna središta, da oba imaju pozivni broj 021 i poštanski broj 21000.
Dalo bi se pobrojati još sličnosti, manje romantičnih, a više svedočećih o našoj zajedničkoj degradaciji i propasti.
Među prvima, inicijativu su podržali pisac Ante Tomić, koji je još pre više od dvadeset godina objavio debitantski roman u Novom Sadu, i to demonstrativno na ćirilici (koliko je ćirilica u Srbiji batina za uterivanje u red, toliko je u Hrvatskoj znak slobode i neposlušnosti tom istom redu stada), i čuveni novosadski ugostitelj Aleksandar Samardžija zvani Splića, koji je prva adresa za sve namernike sa dalmatinskih strana.
Da je još među nama, siguran sam da bi je odmah podržao i Đorđe Balašević, prvi i poslednji panonski mornar, znamen identiteta Novog Sada, ali i jednog drugačijeg Splita.
Da bi, međutim, ova inicijativa uspela, potrebna joj je podrška političkih elita. Može li da je dobije?
Novim Sadom i celom Srbijom vladaju direktni naslednici radikala, što znači da je njihovo temeljno usmerenje kroatofobično. Split ima, bar trenutno, progresivniju vlast, ali ona deluje unutar šireg konteksta koji nije toliko srbofobičan koliko je jugofobičan. A od takvih fobija leka nema.
Naposletku, zašto je uopšte važno da se Novi Sad i Split zbratime? Šta mi iz 021 imamo od toga?
Pa, možda nije važno uopšte. Deklarativna bratimljenja sama po sebi su dubiozna stvar. Ali, kada je već takva inicijativa pokrenuta, nije svejedno hoće li uspeti ili propasti, jer će nam njena sudbina reći tako mnogo o nama, možda i više nego što bismo želeli da saznamo.
Ni srpski ni hrvatski 021 ne odgovaraju više svojim idealizovanim predstavama iz predratne epohe.
Po njihovim obodima nabubrile su čitave aglomeracije onih koji, oštećeni svojom nesrećom, traže samo mržnju i osvetu, a u međuvremenu su prodrle i u centar, prostorno i simbolički.
Pa ipak, za tu inicijativu vredi zaleći. Ne samo zato što se „džentlmen uvek bori za unapred izgubljenu stvar“, nego i zato što se zapravo ne treba ponašati kao da je ta „stvar“ unapred izgubljena, jer postoji onaj trenutak kad se društveni i politički „realizam“ pretvara u puki oportunizam, i kada njime armiramo normalizaciju nenormalnog, ovekovečenje incidentalnog.
Inače, 021+021 u zbiru daju 42. A 42 je konačna odgonetka smisla života i svemira, po Daglasu Adamsu.
Adams pri tome možda nije mislio baš na nas, ali opet, i mi smo deo života i svemira, tako da nemamo ništa manje pravo na svoje parče smisla.
