Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 23.6.2023.
Hajde da skratimo ovo, rekla je Ana Brnabić. Neću da predložim smenu Gašića i Vulina.
Skraćivanje „ovoga“ je nagoveštaj kraja parlamentarne rasprave o zahtevima opozicije i učesnika protesta. Pored odluke Vučića da neće dati Gašića, njega ne da ni Ana.
Tako je Bratislav Gašić ostao kamen i malter u temelju režima. Bez njega ništa ne bi bilo drugačije, imaju oni mnogo sličnih, ali se misli da jedino sa njim sve ostaje isto. „Šef“ veruje da protesti odlaze u prazno i da njegova odluka da ne ispuni baš ništa, pokazuje delotvornost ignorisanja otpora. Posle prvog snažnog straha pomogao mu je nedostatak ideja opozicije šta da radi i gde da usmeri toliku energiju pobune koja se rasipala na ulicama.
Možda će proteste oslabiti pacifistička preterivanja, sezona odmora i preterano trpeljiv odgovor na rastuće nasilje režima. A možda i neće, nezavisno od konfuzije koja vlada među opozicionim liderima. Vlast se ne osvaja na ulici a ne može se dobiti na izborima, sve dok se uslovi za njih ne ostvare na ulici. Suviše je ogorčenja među mirnim građanima, čak i ako nema nikoga ko bi ih poveo u delotvornu akciju – orgijanje i nasilje klike se teško može istrpeti. Političkog lidera u opoziciji sa snagom da organizuje nešto zaista veliko još nema. Ipak, niko ne zna koliko još može da izdrži srpski parni kotao bez ventila pod opasnim ključanjem.
Pored Ane Brnabić sedeo je u skupštini Bratislav Gašić, policajac sa frizurom zvezde turbo folka. Čovek koji retko govori, i bolje je što je tako. Možda je lakše podneti Anina lutanja po temi koju načne, nego misli koje iskaču iz Gašićeve logike i slabog obrazovanja. Nije razumeo bitnu razliku u odnosu prema istini kod iskaza svedoka i okrivljenog pred sudom, pa je za inspektora Dušana Mitića, koji svedoči u predmetu Jovanjica, rekao da taj može slobodno da laže i da se tako brani.
Svedok Mitić se ne brani pred sudom, nego istinom brani sebe od kriminalaca iz vlasti i onih kojima se sudi. Gašić je, naravno, prirodni neprijatelj policajaca koji su otkrili travnato dobro za kapitalnu proizvodnju skanka, i uhapsili državnog nameštenika koji je rukovodio preduzećem.
Konačno, Bata je pokazao kako nije suvišan. Vladajući par ima pouzdane razloge da ga sačuva, makar zbog nesuvislih pripovedanja o novoj policijskoj realnosti. Ustao je sa svog mesta, podigao neke ukoričene artije i rekao: mi znamo ko je ubio Olivera Ivanovića. Slučaj rešen!
Slobodno prepričano rešenje slučaja izgleda otprilike ovako: imamo snimak čoveka na tiranskom aerodromu kako izlazi iz aviona. Ugavnom, bio je na aerodromu, našao se tamo. A onda je isti taj ušao u neki stan u Tirani, zna se koji je. Znamo mi to odavno, a sada je sve jasno. Taj čovek je u Nemačkoj, pod zaštitom je nemačkih vlasti. Što dokazuje da je on ubio Olivera Ivanovića, jer ko bi drugi?
Koji je to čovek zaista, odakle dolazi i gde odlazi i kako oni znaju da je on ubio Olivera – to mi koji nismo oni, ne znamo. I nećemo saznati.
Gašić je policajac naturščik, ministar svega i tajni radnik, on naslućuje da u misterijama oko ubistava ništa nije slučajno. Logika zločina se raspliće i okončava na neočekivanim mestima. Sve bi moglo da izgleda onako kako nije a ipak se odigralo čudesnim putanjama gospodnjim. Recimo, taj koji je označen da je ubio Olivera – ne znamo ko je a Bata zna da neko i to mora da zna – nije snimljen u Kosovskoj Mitrovici gde se odigrao zločin, ali neka veza mora da postoji. Bata je prozvao Nemačku i optužio da je udomila atentatora. Otud je stigao ledeni odgovor: nemamo saznanja da se ubica Olivera Ivanovića nalazi na teritoriji Nemačke.
Onda je neko nagovorio Batu da se izvini Nemcima, pa je on to i učinio. Ali, izvinjenje je bilo gore od optužbe.
Možda zaista sve piše u onoj zelenoj knjižurini kojom je nesmenjivi ministar mlatarao. Gašiću su neophodne čuvene sive ćelije Herkula Poaroa, ali ih on nema. Čak i da ih ima, nešto je mnogo trulo u krimi epizodi koju je Gašić odigrao pred zblanutom skupštinom. Dobio je mlak aplauz svoje divlje poslaničke grupe, po inerciji. I oni su se čudili Batinom iznenadnom podvigu i putevima odakle je iskrsla čudesna vest o povoljnom rešenju jedne od najvećih srpskih tragedija.
Gašić je svoju smućenu pripovest kazivao iz najmanje dva razloga koji mogu da budu sažeti u jedan: Milan Radojičić jeste nevin, kako je davno presudio Vučić, a i Vučić je nedužan, jer je lično amnestirao nedužnog. Zločin je počinio Albanac, podatak koji možda skida deo užasne hipoteke sa ekselencije Marka Đurića. Taj je započeo javni pogrom Olivera, a Pink proizveo onu smrtonosnu poternicu. Prvog dana posle smrti Olivera Ivanovića, Đurić i Vučić su postali njegovi najbolji prijatelji. Slučaj rešen.
Profesorka Vodinelić vidi opasnu notu u izlaganju B. Gašića: Tvrdnja da „mi tačno znamo ko je ubica Olivera Ivanovića“ jeste jeftino opsenarstvo. Ko smo to mi?… Nije samo Vučić, nego je i policija ta koja sudi i presuđuje, a javno tužilaštvo i sud nemaju o tome šta da kažu…
Bratanac Olivera Ivanovića, Aleksandar Ivanović govori ovo: „Već mnogo puta se pominje ime nekog Albanca, traže se snimci u Tirani. Samo, nikako ne vidimo kako u vezu dovode njega koji sleće u Tiranu i onoga što je izvršeno u Kosovskoj Mitrovici… Suština poruke ministra Gašića je da on kao ministar policije ne može da uradi apsolutno ništa u pronalaženju odgovornih za to ubistvo.“ Na tvrdnju Gašića da se niko nije tako intenzivno družio sa Oliverom kao on i Aleksandar Vučič, Ivanović kaže: To je toliko degutantno da ja to ne bih komentarisao.
Da je odvratno – jeste.
Kao da je istup Bratislava Gašića samo još jedan pramen magle i iluzionističke opsene oko tog velikog zločina, nastojanje da se konačno pokopa ubijeni i da prestane da se opire. Kretanje za tragom koji ima značaja u zametanju pravog traga koji mora da je negde sasvim blizu.
Gašićevom bajkom bi mogla da se stavi tačka i proglasi amnestija za sve koji nose sa sobom velike razloge za sumnju: ubica je Albanac, a štiti ga Nemačka. Idealni rasplet za okončanje trauma i nesanica.
Takvi strahovi i bunila od strašne prošlosti ne odlaze sami po sebi, niti se ubijeni smirio, niti odlazi u zaborav.
Oliver će i dalje pohoditi dvor i plašiti gospodara.
