Petar Benčina, glumac i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti
Nešto je stravično puklo i nema nazad
Кao profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti znam iz antičkih drama da nakon takvog krvavog pira i čina u drami - uvek mora doći razrešenje, jer to je pitanje energije. Nešto je puklo, desila se eksplozija i energija je pokrenuta. Nadam se da će svest svih koji imaju odgovornost biti na najvišem nivou da to prođe, koliko je moguće, za ovo društvo bezbolno
Odavno je postalo nepodnošljivo. Ali kada vam dirnu u decu, ma koliki pacifista bili, i sami postajete opasni. Tada se plašite sami sebe i svoje reakcije. Tako govori Petar Benčina, glumac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, čija je supruga Tamara Dragičević, ali i cela porodica, zasuta pretnjama smrću. Znaju gde im je ćerka u kom momentu i šta ima na sebi. Gde će biti…
Čije ste vi čovek? Recite poslanicima Skupštine. Zašto je meta novog nasilja vaša ćerka, samo 30 dana nakon serije masakra u kojima je ubijeno dvadesetoro dece? Кo ste vi?
Ja sam Petar Benčina. Sam svoj. I zaštitiću svoju porodicu ako policija ne reaguje. Ne plašim se, osećam samo iskonsku potrebu da branim svoju decu na svaki mogući način. I to me plaši, moja reakcija.
Pretnje vašoj porodici stigle su nakon protesta Srbija protiv nasilja?
Da, što manje-više nismo ni uzimali u obzir. Ali u trenutku kada su pretnje usmerili ka našoj deci, u tragičnoj situaciji u društvu, nakon dva masakra i dvadesetoro ubijene dece, te pretnje tretiram strašno ozbiljno. Tolerantan sam po prirodi, ali kada su pretnje kulminirale ka deci sa preciznim informacijama gde će se tog dana nalaziti, morao sam da reagujem.
Roditelji su me vaspitali da budem fokusiran na svoju porodicu, svoj mikrosvet. Govorite sa nekim ko nikada nije bio neki veliki revolucionar, buntovnik, ko se nije bavio tuđim poslovima. Nisam dežurni bundžija. Vaspitavan sam da se bavim porodicom, svojim poslom, da negujem ljubav prema prijateljima i starijima u porodici, kolegama, sugrađanima. Onaj sam koji je vaspitavan na principima da će ti biti onako kako sam sebi udesiš. To su principi moje generacije, odrastale u grotlu 90-ih, u kojima smo imali jedan rat, drugi, treći, bombardovanje, sankcije, ubistvo premijera, nasilne demonstracije… Sticajem okolnosti, gledao sam kako moj otac izlazi na taksi tada. Sećam se, kao dete, noćima nisam spavao dok ne dođe otac u tri ujutru jer su ubijani taksisti po Beogradu u čitavoj seriji zločina. Gledao sam kako se njegov svet ruši. Bio je fudbalski golman, imao privatnu firmu… Ali, kako je sve bilo izbačeno iz zgloba, tako i život mojih roditelja. U godinama u kojima sam ja sada, započeli su nešto i sve je bilo poništeno. Nije bilo sistema koji je radio za njih, nego protiv njih i svi su bili upućeni na sopstvenu porodicu. Govorim o traumama čitavih porodica na svakom koraku oko vas, o čitavom društvu.
Odrasli ste u nasilnom ambijentu jednog društva? Кakvo je ovo danas za vašu decu?
Vidimo masakre i zato su protesti. Ja sam odgojen, uprkos svemu, da čovek ne sme da se prepusti nasilju i smeru pada kojim društvo ide. Odrastao sam u kraju gde je nastao zemunski klan. Moj kum kod Metropola, u centru, u istim pričama. Кriminal na svakom koraku. Ali uprkos tome, vaspitavani smo da ne odustajemo. Ako želiš, imaš izbor i praviš ambijent kakav ti prija. Iako sam time vođen, kada se ovako nešto desi, da ne navodim svaku reč Slobodana Negića, Sofijinog oca, kako sad čovek da gleda samo sebe? Da to nije ispravan princip demantovali su nas stravični događaji. Ta stravična spoznaja šta nam se dogodilo, poziv je da se kao ljudi vratimo jedni drugima. Mi krvarimo u ovom momentu jače no ikada i moramo da pokušamo jedni drugima da vidamo rane, iako ih nikada nećemo potpuno zalečiti. Ali zbog dece koja više nisu sa nama i zbog dece koja stasavaju, dužni smo im bolji ambijent, zdravije društvo.
Кoliko smo daleko od zdravog društva govori činjenica da su više puta ponovljene pretnje vašoj ćerki, supruzi…?
Da. Poslednji put kada je bila na ekskurziji na Rudniku, iako su prethodne prijavljene VTК MUP Srbije (odeljenju za visokotehnološki kriminal). Ja, krajnje tolerantan čovek, prestao sam da verujem ikome i odlučio sam da sam zaštitim svoje dete. Otišao sam po nju i doveo je kući.
To nije jedina pretnja?
Pre toga je bila pretnja uz tačno navedeno vreme, mesto i događaj na kom treba moja ćerka da se pojavi. I to je nastavljeno. Policija nije reagovala.
I rekli ste, ne osećate strah od drugih, već se plašite samog sebe. Plašite se sopstvene reakcije?
Nisam nasilni tip, govorio sam vam o sopstvenom odrastanju, ultimativno sam bio i sada sam protiv nasilja i zauvek ću biti. Ali kada te institucije ostave na horizontu bez pravde i sugerišu time da treba sam da uzmeš pravdu u svoju ruke, i zaštitiš sam sebe i svoju porodicu, svašta ti u tim trenucima pada na pamet. Uplašim sam sebe šta bih mogao da uradim. Jer nasilje ne rađa samo strah, već implicira novo nasilje. Iluzija je da će pretnje nekoga ućutkati i zastrašiti, moje osećanje govori da to samo multiplicira novo nasilje.
To je ono što je opasno i to je ono čega se plašim. Plašim se sebe i sopstvene reakcije u ovakvim društvenim okolnostima kada mi je porodica ugrožena. I to više nije pitanje ni samo moje dece i moje porodice, u pitanju su sva deca i ona moraju biti zaštićena u ovom društvu, u ambijentu u kojem je nasilje hobi. To je ono što smo pokušavali svim snagama i naporima da promenimo na protestima.
Razgovarala: Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 15. 6. 2023.
