Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Brza montaža isečaka iz prethodne nedelje:
Taze instalirani predsednik SNS Miloš Vučević oslovio predsednika Srbije s „njegova ekselencija“;
„Ako glumci ulaze u politiku, nek očekuju politički odgovor“. (izjavila njegova ekselencija);
politički odgovor: skupštinsko nadmetanje u bacanju uvreda udalj, pretnje, montiranje spota-poternice s licima glumaca i glumica koji podržavaju proteste, imenom i prezimenom – od neznanog junaka, kome policija još nije ušla u trag (da je to lako, znali bismo i ko je napravio spot o Oliveru Ivanoviću, ali to iziskuje konzilijum Holms-Poaro-Brus Vejn);
Feđa Štukan, autor najčitanijeg balkanskog antiratnog romana otkad je ovog veka (knjiga u nekim školama uvedena u lektiru), optužen od režima ovdašnjeg da je u BG kako bi snajperisao u pravcu njegove ekselencije; zato su ga potom držali šest sati na granici, uglavnom se raspitujući šta će on u društvu izuzetno sumnjivog lica zvanog Zoran Kesić; ugledni profesor Miodrag Jovanović, jedan od govornika s protesta i član negdašnjeg benda Ništa ali logopedi, optužen je – na osnovu zajebantsko-ironične pesme od pre tridesetak godina – da žeđa da nam seksualno opšti sa svime ženskim što imamo;
Njegova tekstelencija analizom stihova zaključuje i izjavljuje kod Marića kako profesor to želi i „s našim bakama“; potom broji koliko je voditelja RTS lajkovalo proteste i na osnovu te nepregledne lajkovačke pruge (četiri lajka) konstatuje da je javni servis pod teškom okupacijom, te da razmišlja o ideji da im vlast zaprotestuje ispod pendžera sa zahtevom da odlajkuju; niža žekselencija Mitrović najavljuje još pompezniji nastavak rijalitija; foto-forenzika još pokušava da utvrdi je li vrhovni nad-Perun zaista bio u „Ribnikaru“ u 5 ujutro ili nikad.
A vi, kako ste?
Mislite li da je ovo vreme, što bi rekao Šekspir, ispalo iz zgloba, te da iz Njegovog Veleveličanstva izbija stvarni karakter još više no onomad kad je u basketu, pred kamerama, u savršenom destilatu svog sopstva, lupio „bananu“ detetu?
Pa ono jes, kažu neki, i onda sledi ova li ona razrada potkrepljujuće strofe – koju naglo prepreči čuveni refren „ALI KO, KO DRUGI?“, nakon čega ide solaža o groznoj, groznoj opoziciji.
Čudo pa se nismo setili da nam ta arija postane himna. Toliko je opšteprihvaćena da više ne analiziramo smisao stihova. Adresa na kojoj obitavamo je „Opšta mesta BB“.
Neugodnjikava vest: ako se ne izmestimo iz te opštosti, ova borba će propasti. Hajde da se načas zagledamo u to vrzino kolo uz koje besomučno harmonikamo.
Sve je počelo istinski dostojanstvenim „odbijam da biram manje zlo“. Ali metastaziralo je u mazohizam čojstva. To naše geslo koje guslamo godinama sugeriše, je li, da na talonu ima i nekih manjih zala.
Mi smo, međutim, odlučili da nam je to ispod časti: „Ej bre, pa ja sam Srbin/Srpkinja, neće mene da tlače neka tamo manja ili srednja zalca! Ja, brate, oću isključivo da me tlači najveće, samo tad sam čovek!“
Tako smo zašli u inerciju ubeđenosti da opozicija ne radi baš ništa, ili ništa kako treba; to ćete čuti i od ljudi koji ama baš nimalo ne prate društveno-politička dešavanja (to će reći: ne znaju).
Mic po mic, u široke mase uvuklo se prećutno mišljenje da nema valjanog opozicionara dok se valjda ne pojavi na trgu sa sabljom i kuburom, ne proglasi arambašom i ne pozove nas u šume. To čekaju, pa da mu onda kažu da neće. Dobro, to dakle nećemo, i dobro je što nećemo. Ali šta hoćemo?
Pričam pre neko veče s drugarom o tome.
On kaže: „Ponašamo se kao da ti poslanici u skupštini imaju posla s nekim tamo nesuglasicama u mišljenju, ali su tako nesposobni da eto ne uspevaju da pobede u civilizovanoj raspravi. Alo, kad ćemo iole masovno da uvidimo kako ti ljudi ne staju na crtu pukim političkim protivnicima, nego kriminalnom kartelu spremnom na apsolutno sve? Kad ćemo da shvatimo kolika je to hrabrost, koliki rizik? Nije, je li? Pa kad nije, što im onda taj što tako smatra ne pokaže kako se to radi, što ti i ja nismo u tim klupama umesto njih? Da li su idealni – nisu, u redu. Ali čime smo mi pa zaslužili idealno?“
I vaistinu, do kad ćemo da zamišljamo kako se nebeskom kočijom međ nas spuštaju savršeni kandidati za velespasioca?
Do kad ćemo, sad već ozbiljno drsko, da ignorišemo čemu su ti ljudi svakodnevno izloženi, do kad ćemo da tvrdimo kako niko nema program a da pritom ničiji nismo ni pročitali, do kad će naša opravdana antipatija prema nekolicini opozicionih lidera da se širi na celu opoziciju?
Naša pobuna jednom se mora zgrušati u glasanje. Profesor Jovanović s govornice reče opoziciji: „Nemojte da zeznete ovo.“ Pa, isto važi i za nas.
