Iz opsednutosti poslom, Predraga Slijepčevića iz Beograda je u 44. godini života trgla dijagnostikovana leukemija, koju je tada doživeo kao „smrtnu presudu bez tačnog datuma“.
Za četiri godine, Predragu se bolest vraćala četiri puta, a svi koji imaju iskustva sa njom, znaju da je posebno važno to što je od njegovog poslednjeg izlečenja proteklo više od sedam godina.
„Do sedam godina računa se da je bolest zalečena, a posle sedam je izlečena“, objašnjava naš sagovornik.
On sada zdravo „gazi“ jedanaestu godinu od poslednje borbe protiv leukemije.
„Od nečega ću umreti, ali to neće biti leukemija. Stvarno ne bi bilo fer, onda ništa ne bi imalo smisla“, kaže Predrag za Danas.
Inače, prvih nekoliko meseci 2009. godine, Predrag je proveo posećujući razne lekare, jer se nije dobro osećao. Sve analize, uključujući i krvne, pokazale su da je potpuno zdrav. Mesec i po dana kasnije, saznao je da ima leukemiju, u poslednjem, četvrtom stadijumu.
„Supruga me je naterala da ponovo odem kod lekara. Bio sam opsednut poslom, samo me je to interesovalo. Ujedno, bio sam ljut što sam toliko vremena proveo u raznim ordinacijama, a da ništa nisam saznao“, kaže za Danas.
Prvu noć Predrag je proveo u Urgentnom centru, sutradan su ga prebacili na kliniku, a da nije ni znao zašto. Tek kada ga je doktorka pitala da li ima brata ili sestru, zbog transplantacije, počeo je da sumnja da je bolest ozbiljna.
„Kakve veze imaju brat ili sestra sa mojom bolešću, šta god da je? Bio sam u šoku – kakva transplantacija?“
Saznanje da ima leukemiju za Predraga je stiglo nakon što mu je u najosetljivijem, tinejdžerskom dobu, upravo ta bolest oduzela jednu od najdražih osoba.
„Moj deda, Hercegovac, bio je poznat po snazi i dobroti. Šta god da sam danas, to sam postao zahvaljujući vremenu provedenom sa njim. Kada se prvi put razboleo, savladao je bolest. Drugi put je bilo toliko teško, da sam kao dečak u osmom razredu molio boga da ga uzme i zahvaljivao kada mu je prekratio muke“, priseća se uz mnogo emocija.
Iz perspektive ovog, sada zdravog čoveka, leukemija je bila, kako kaže „smrtna presuda bez datuma izvršenja“.
„Kada su mi saopštili od čega bolujem, izašao sam napolje, trebale su mi kafa i cigareta. Rekao sam sebi – ako ćeš da plačeš, plači sada. U toj gužvi, ispred klinike sam našao jedan kamen ispod drveta i seo na njega. Nisam mogao da plačem. Razmišljao sam – sve što sam godinama govorio deci, sad sam morao da dokažem. Moje je bilo da se ne predam“, objašnjava Predrag.
Ipak, kada je doktorku pitao koliko mu je vremena ostalo, dobio je novu nadu.
„Iznenađeno me je pitala zašto bih umirao. Tada sam shvatio da možda čak postoji šansa da, eventualno, preživim. Naglasila je da je važno da se i ja borim, da je 50 odsto do lekara, a 50 odsto do mene. „Doktorka, smatrajte da sam ja mojih 50 odsto uradio“, odgovorio sam joj“, priseća se Predrag.
Siguran je da je upravo zbog tog stava savladao opaku bolest.
„Lekar pomaže, a mi odlučujemo da li ćemo se izlečiti. Leukemija je psihosomatska bolest, kreće iz glave i odlazi na telo. Nisam bio objekat, već subjekat u svom lečenju“, priča Predrag.
Jaka volja terala ga je i da, kada je to bilo neophodno, odbije morfijum, uprkos jakim bolovima. U tom trenutku, kako kaže, od njega je razvio zavisnost, koja ga je mogla dovesti do fatalnog ishoda. Ne čudi što se boravka u bolnici seća kao „posebnog kruga pakla“.
„Mojoj supruzi su bar osam, devet puta rekli da uzme godišnji odmor kako bi sve vreme bila kraj mene, dok ne umrem. Ona nije pristajala na tu mogućnost. Svaki dan je u dva popodne dolazila doterana, nasmejana i našminkana, nije odustajala“, kaže Predrag koji se svoje supruge u tim dugim satima seća kao „sunca koje ga je grejalo i koje je svakodnevno iščekivao“.
Ona je bila tu i kada je lečenje nastavljao u kućnim uslovima, nakon terapije primljene u bolnici.
„Do kuće sam imao četiri kilometra jednostavnog puta i svaki put sam znao da ću da izdržim taman toliko da parkiram auto i da se popnem do stana. Posle toga ću da padnem u krevet u kome ću ostati narednih 15 do 20 dana. Od toga, prvih sedam dana povraćam, pa ponovo idem u bolnicu na kontrolu, posle koje još 15-ak dana ne ustajem iz kreveta“, priča naš sagovornik.
Kao poseban izazov pamti ustajanje iz kreveta posle perioda višednevnog ležanja.
„Ne znam više koliko sam puta vraćao kondiciju. Srećom, preko puta moje zgrade je Banjička šuma, sa klupicom. Prvi dan prepešačim 50 metara, sutradan 100, pa za 15-20 dana dođem do tri, četiri kilometra“, objašnjava.
Njegova upornost je deo karaktera, ali je za nju imao i jak „razlog više“.
„Imam dva sina i obojicu sam vaspitavao na isti način – da se ne predaju, da uvek pokušaju ponovo. Šta bih im poručio da sam odustao u bilo kom trenutku?“, ističe Predrag, koji je na lečenje stigao u poslednjem trenutku.
Za bolest u četvrtom stadijumu, jedan dan zakašnjenja, mogao je da promeni sve.
„Prvih 30 dana bio sam s one strane života, potpuno nepokretan. Iz mene je dnevno curilo pet litara krvi, a primao sam isto toliko, kao i četiri do pet doza trombocita. Kod uobičajenog lečenja, pacijenti prime ukupno 30 ili 40 doza, 50 je potrebno retko kome. Ja sam primio između 200 do 300 doza“, kaže Predrag, čiji tok lečenja nije retkost samo u Srbiji, već i u svetu.
Ističe da je paralelno sa borbom za život, vodio i rat sa zdravstvenim sistemom.
„Kao čovek koji će uskoro da umre, naišao sam na strašne neljudskosti od PIO fonda, RFZO-a, ali i ljudi koji sebe zovu lekarima. Ipak, sa druge strane, imao sam humane ljude koji su se borili za moj život“, ističe naš sagovornik.
Posebno je zahvalan donorima koji su davali trombocite i tako mu spasili život. U znak zahvalnosti njima i iz želje da pokuša da sačuva još nečiji život, on je danas i predsednik Udruženja za borbu protiv akutnih leukemija „Leuka“. Na to mesto, postavljen je na predlog lekara, najeminentnijih hematologa Srpskog lekarskog društva. Njihov osnovni motiv bio je Predragov stav prema bolesti, neodustajanje od života.
Predrag je i osnivač i potpredsednik Foruma pacijenata
„Razgovarao sam sa mnogo ljudi koji su se lečili od raka. Svi do jednog rekli su mi da posle svega više vole život i da ga sada drugačije posmatraju. Zaista, stvari koje su me nervirale ranije, više mi nisu važne. Stavim ih na tas naspram života i onda je sve jasno“, ističe Predrag, koji ovih dana u Užicu poziva ljude da se uključe u akciju i omoguće četrnaestogodišnjem Luki Bosiljčiću da ozdravi.
Luka je oboleo od najtežeg oblika leukemije i potrebno mu je hitno lečenje transplatacijom matičnih ćelija.
Uz jaku veru da će Luka ozdraviti, Predrag i Leuka apeluju na sve da se uključe u akciju donorstva matičnih ćelija, kako bi u bazi donora bilo što više ljudi i tako se povećala šansa za izlečenje svakog narednog pacijenta sa dijagnostikovanom leukemijom.
Ako veruješ da će ti gledanje u kelerabu pomoći, onda hoće, gledaj u kelerabu
„Drugi put sam se onesvestio, treći put sam u bolnicu ušao „znajući“ da neću izaći, četvrti put sam tražio da mi saopšte telefonom, već sam bio veteran. Teško je, mnogo je ljudi pored mene umrlo. Ipak, sve ovo naučilo me je da sebe držim u borbenom raspoloženju. Sve polazi od glave. Ako veruješ da će ti gledanje u kelerabu pomoći, onda hoće, gledaj u kelerabu“, objašnjava Predrag Slijepčević važnost verovanja u izlečenje.
Izvor: Danas
