Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Nije nam ni bila potrebna rasprava u Skupštini Srbije da bismo saznali da predsednik Aleksandar Vučić ne da (Bratislava) Gašića - kao što ga nije dao ni 2015, kada je u padu vojnog helikoptera poginulo sedmoro ljudi - i da premijerki Ani Brnabić ne pada ni na kraj pameti, a pogotovo ne na zahtev učesnika protesta protiv nasilja, da smeni aktuelnog ministra policije, bivšeg šefa BIA i ministra vojnog. Ali, ta rasprava je na neki perverzan način bila lekovita, jer je omogućila Gašiću da sam iznese brojne argumente i razloge za – smenu. Ne kaže naš narod džabe da ne kune majka sina što se kocka, nego što pokušava da se tokom kocke izvadi iz bule. A Gašić je ovoga puta igrao va bank. Svestan da blefira, pa ako prođe – prođe. Ovoga puta nije prošlo. Ili, ipak, jeste…
Braneći se od kritika opozicije da vlast nije uradila ništa da se pronađe ubica Olivera Ivanovića, Gašić je pokazao dve knjige u kojima su navodno svi detalji o tom slučaju. Čvrsto ukoričene. Toliko da javnost nikada ništa od toga nije videla. Кao ni dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcu.
„Ove knjige su ovde, rezultat zajedničkog rada Radne grupe napravljene od Tužilaštva za organizovani kriminal, BIA, MUP Srbije i VBA. Ovde vam je sve ono na čemu su službe Republike Srbije došle i ustanovile ko je ubica Olivera Ivanovića. Mi tačno znamo ko je ubica i tražili smo od nemačkih organa pod čijom je zaštitom u ovom trenutku taj čovek, da nam daju podatke.“ Ovo je doslovno rekao Gašić, a tako piše i u stenografskim beleškama sa sednice parlamenta 21. juna. I da ne bude zabune, istog dana je rekao i da je Srbija tražila međunarodnu pravnu pomoć. „Tražili smo izručenje lica za koje imamo nedvosmisleno potvrđene podatke da je izvršio ubistvo. I sve njegove saučesnike. Očigledno da stranim mentorima je odgovaralo da se ide na taj način, da se u Srbiji unese jedna politička nestabilnost“, izgovorio je Gašić.
Ako je računao da ionako njegove reči niko ne uzima za ozbiljno, pogrešio je. Na njegovu nesreću, nemačka ambasada u Beogradu ga je istog dana demantovala. „Savezna vlada nema saznanja ko je ubio Olivera Ivanovića 16. januara 2018. Кategorično odbacujemo optužbu da je počinilac pod zaštitom nemačkih vlasti“, navodi se u saopštenju nemačke ambasade u Beogradu.
Gori od toga bio je samo način na koji je Gašić sutradan pokušao da se izvuče iz jame koju je sam iskopao, tvrdeći da navodno nije ni optužio Nemačku da štiti ubicu Ivanovića, već da je njegova izjava „preneta bez znaka pitanja“. „Nije mi bilo teško da tražim stenogram mog govora od juče gde kažem: ’Tražili smo od nemačkih organa pod čijom je zaštitom u ovom trenutku taj čovek – znak pitanja - da nam daju podatke`“, rekao je Gašić 22. juna. Taj znak pitanja samo je on video. U stenografskim beleškama ga nema. Niti ga je moglo biti s obzirom na ton kojim je ministar policije sve te reči izgovorio. Možda bi pojedini lektori iza tih Gašićevih reči i stavili znak uzvika! A znak pitanja? To sigurno ne.
Šta tek reći za Batine verbalne batine i tvrdnje da se niko iz opozicije sa Ivanovićem „nije družio koliko se družio Aleksandar Vučić i Bata Gašić“ i da „nije vodio računa o porodici dok je bio u zatvoru koliko je vodio predsednik Vučić“. I kao korpus delikti dodao da „to njegova porodica najbolje zna“. A onda je porodica, koja to svakako najbolje zna, sve to oštro negirala.
Previše demantija za jednog ministra policije. Tim pre što bi se, da to pravila službe dozvoljavaju, svakako oglasili i policijski inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić, koje je Gašić pokušao da kriminalizuje i tako pažnju javnosti skrene sa vesti da su oni početkom juna tražili od Tužilaštva da se pokrene postupak i za Jovanjicu 3 i da se istraži ko je sve iz državnog vrha bio uključen u tu aferu.
A možda Gašić samo ne stiže da se bavi svojim poslom, jer ima prečih stvari. Кako drugačije bi Vučić znao da „četiri od pet urednika Dnevnika RTS-a lajkuju proteste protiv nasilja“ ili da na tim protestima učestvuju i zaposleni na Pinku, iako se na tim protestima traži i ukidanje frekvencije toj televiziji. A primaju plate od Pinka. Ako to nije bio savet Željku Mitroviću da pripazi šta mu zaposleni rade u slobodno vreme, svakako je bila poruka svim zaposlenim u javnom sektoru. I nije prva. Nažalost, ni poslednja.
