Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 30.6.2023.
Naprednjaci su se sabrali na Vidovdan u hotelu Jugoslavija. To je crveno slovo u kalendaru, praznik sačinjen od legendi, istorijskih nedoumica, mitova i simbolike. Kosovski boj još traje u ravni dnevne politike, to je dan susreta sa najvećim tragedijama srpske istorije i snovima o bilo kakvoj pobedi nad bilo kim.
Ništa bolje nije smišljeno u vodećem naprednjačkom umu o pobedama koje su ostvarene ili slede, sem parole koja glasi: predaja nije opcija.
Ova sentenca bez ideje, duha i snage, nekome se učinila jako dobrom, pa je od nje nastala neoradikalska lozinka, koju svakodnevno rabi doskorašnji predsednik SNS-a. Njegov sin je nosio na Kosovu majicu sa tim zavetom, pa su ga zaustavili tamošnji policajci i naložili mu da je skine. Nije poznato zašto, ničega u tome nema.
Hvaleći hrabrost Danila Vučića, otac Aleksandar je tvrdio kako je njegov mladunac odbio da skine majicu, što dokazuje kakvi su, u stvari svi Vučići.
Nepoznato je na kakvu se predaju misli i kome bi se nosioci parola predali ako bi predaja postala opcija? Čemu taj usklik, ako je predaja inače nezamisliva u šešeljizmu, osim ako o tome ipak postoji dilema? Ako inače ne postoji niko kome bi se vladar sa svojom svitom predao, čemu tvrdnja puna patosa da on to neće učiniti, kao ni bilo ko iz njegovog legla? Ko ih je pozivao na predaju?
Barjake sa takvim zavetnim slovima nose naprednjaci kad ih mobilisane poteraju na obavezni sabor, iako su se već predali bez rezerve onome koga bez očiju i razuma ljube. Takva predaja u kojoj nema rezerve, ne može imati ništa sa izdajom koju su počinili svi koji mu se nisu predali. Posebno oni koji jesu. Predaja dakle jeste jedina opcija za vernike koji ne sumnjaju u ispravnost nakazne lozinke, sačinjene da bude sasvim prazna.
Da predaja nije opcija, ali i te kako jeste, videlo se i govorilo i u hotelu Jugoslavija, na dan kada je zakazano pokretanje pokreta za narod i državu. Nije nimalo lako ni iz čega sklepati nešto takvo, što podseća na furunu od drveta. Gde bi išao i čime se bavio pokret za državu kreiran sa njenog vrha – dakle nadpolitički perpetuum mobile – koji bi ugasio sve drugo, osim onoga što društvo pretvara u skup kreatura sa potpunom socijalnom i političkom amnezijom.
Izgleda ipak da arhitekta takvog pandemonijuma – u nastojanju da učvrsti svoje svevlašće – ne zna šta i kako dalje. Ili bar ne zna sa kojim idejama raspolaže budući da su postojeće neostvarive. Možda ih je sve već proćerdao u razvalinama Srpske napredne stranke, pa bi Pokret bio samo kulisa koja bi ga privremeno sakrila od zle sudbine koju je sam sebi odredio.
Novi predsednik SNS-a, Miloš Vučević zadužen da isprati rasulo do kraja i veći deo prokletstva ponese na svom samaru, održao je simbolički govor inspirisan nevremenom i železnicom. Stranka će, naravno, biti na raspolaganju Tvorcu sa svim svojim preostalim snagama. On je proglasio Vučića personifikacijom Srbije kao „slobodne i nezavisne države“, koji kao gromobran privlači razne udarce na sebe. U takvoj oluji SNS dobija posao „protivgradne odbrane.“
Novi predsednik stranke se požalio na stalne težnje sa svih strana da se „destabilizuje Srbija“, pa je povodom najave formiranja pokreta obećao da će „SNS biti prva u očuvanju pravne države i zaštite Srba na Kosovu i Metohiji“ (izvor: Danas).
Služeći se modelom brzih pruga i vozova koji jure po Srbiji, Vučević je slikovito nagovestio kako će se kretati Pokret za narod i državu. Naprednjaci su u prvom vagonu, prikačenim za moćnu vuču, i nepoklebljivi su u izboru puta ili pruge gde ih lokomotiva vodi. To je verovatno kraj pruge ili Kasandrin most, ali lokomotiva je Vučić lično. Tako ga je Vučević video iz prvog vagona, kao usamljenog titana koji tegli voz ka srpskom svetu.
U istom govoru protivgradna odbrana se ukrcala u isti voz koji vuče lokomotiva koja je samo koji minut pre toga bila gromobran.
Iz drugog plana je viđen Ivica Dačić, kako se usteže i nećka u vezi sa očekivanjem da SPS bez rezerve pristupi pokretu. On ne odbacuje ideju kao takvu, iako je očito kako smatra da je loša i verovatno neostvariva. On bi razgovarao sa Vučićem, ali bi želeo da se prethodno razjasni pitanje orijentacije i organizacije učešća u tome za šta on nije siguran šta je i o čemu se tu radi.
Pokret za narod, šta je uopšte to? Politička utopija bez građana koji su već predmet eksperimenta u distopiji. Narod kao fikcija, koji se nepoznatim putevima kreće u svoju korist, da bi bio vraćen u mitološku praistoriju i posrtao pod slepim vođom? Država kao metafizički okvir za eksprimente nad njom, koji su već okončani brojnim tragedijama i masovnim nasiljem u ime države. Pokret za državu sa vrha države znači da države nema, i da valja tragati za njom u pustim prostorima.
Kuda bi onda simbolički koračao pokret još neviđen u istoriji svevlašća? Nigde, naravno. Ovde više nema gde da se ide.
