Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 13.6.2023.
Eh, ne znam sad da l se kobre piše sa velikim ili malim K. Ne mislim na zmije. Ne mislim ni na članove specijalne jedinice što čuvaju osobe na visokim položajima. Da sam mislio na njih, stavio bih veliko K. Ovde je reč o kobrama što prate predsednika i slikaju ga. To je izgleda neko posebno odeljenje fotografa: umeju da slikaju, ali ne umeju da „fotošopiraju“. Neka mi čitalac ne zameri, ja sam za te kobre sinoć čuo prvi put. Od Vučića, naravno. Za Kobre sam čuo ranije. Ako se ne varam, oni uokolo ne šetaju s fotoaparatima i ne ispunjavaju želje za slikanjem osoba koje čuvaju. Ili se nešto promenilo od kad su počeli da prate Vučića.
Sve u svemu, Vučić ima dva dokaza da je bio u školi posle masovnog ubistva. Prvi je da ga je slikala kobra. A drugi – da je ispisao celu stranu u knjizi žalosti. I jedan i drugi dokaz meni zvuče – idiotski. Ali, ako on kaže da je bio tamo, ja u to (iskreno) nimalo ne sumnjam. Jeste, neki ljudi su proveravali fotografiju – e da, to je dokaz br. 3, fotografija – i zaključili da na njoj ima sumnjivih detalja. Nije bitno. Ako Vučić kaže da je bio, onda je bio. Tačka. Nešto drugo je važno. Ako je već bio tamo i video to što je video, zar ne bi trebalo da pokaže barem malo saosećanja te da makar i na kratko zaćuti. On se od tog strašnog 3. maja – ne znam kako to drugačije da kažem – ne gasi.
I evo sinoć, čuli smo da je – tako on govori – „glas naroda glas Boga“. Dobro, on ne priča latinicu, samo ćirilicu. Dakle, ovako Vučić (demonstrantima i opoziciji):
„Ако хоћете да разговарате, увек сте добродошли у зграду Председништва. Али ту зграду не можете да освајате као што су некад пробали Скупштину и као што раде са међународним путевима. Неко им је саветовао да не користе реч ’радикализација’, па користе реч ’заоштравање’. Не знам шта им значи заоштравање? Да малтретирате људе? Да им не дате да раде? Направили су језик мржње мислећи да сви морају да их се плаше. Глас народа је глас Бога!“
Otkud sad (ćirilični) Bog tu? Evo kako ja to razmem: Vučić je hteo da kaže da u zgradu predsedništva može da se uđe samo na njegov poziv. Demonstranti kao hoće u tu zgradu da uđu silom. (Što je laž, ali on stalno laže, pa nema veze.) Zgrada predsedništva za Vučića je centralno mesto političke moći. (Što je takođe laž, predsednik ima izuzetno malu političku moć, ali, kao što rekosmo, nije bitno, on stalno laže.) Iz jedan i dva (a i jedno i drugo je laž) sledi Vučićev izvod: demonstranti i opozicija hoće silom da se dokopaju političke moći koju je on, Vučić dakle, osvojio na izborima. I onda: „Глас народа је глас Бога!“ (Jeste, iz laži se može izvesti samo laž.)
U radikalskoj mitologiji i 5. oktobar 2000. bio je osvajanje vlasti silom. Tada nijedan radikal nije izašao i rekao da je glas naroda glas Boga i da rezultati izbora moraju da se poštuju. Nisu to rekli tada i ne priznaju to ni danas – kao da nije bilo izbora od 24. septembra, kao da na tim izborima nije glasao narod i – ako neko baš hoće tako – kao da taj glas nije bio glas Boga. Dobro, radikali ko radikali, ne mare za principe i doslednost. Ali nije stvar ni u tome. Kopka me taj Vučićev Bog. To što sam ja demokratski nastrojen i što verujem u institucije i procedure, to je moj problem. Vučić je nešto drugo. Sasvim je izvesno da njemu na pameti nije bio ovaj moj demokratski rezon (makar i sa Bogom).
Narod je u stvari, u njegovoj rečenici, nebitan. Bitan je jedino taj Bog. Bog je iskoristio narod da se oglasi i postavi Vučića na čelo Srbije. Jednom kad je iskoristio narod i oglasio se, Bog se povukao i vratiće se tek kada ga Vučić ponovo prizove. Zašto je to važno? Zato što se neki put Bog oglasi kroz narod, a neki put ne. Recimo, 24. septembra 2000. očito se nije oglasio, veruju radikali. Kako se nije oglasio tada, ne oglašava se ni danas kad je narod na ulici. Ili to na ulici nije narod, za Vučića? I to se pitam – jesam li ja narod? I kada demonstriram ili glasam, da li se to Bog oglašava kroz mene? Vučić, kao da je Porfirije, zna odgovore na moja pitanja. On kaže – ti nisi narod i Bog ne priča kroz tebe (što je u redu, bog i ja smo na malo b).
Vučić nam se tako predstavlja kao jedini autorizovani tumač (nema tu mesta za Porfirija) božje reči. On zna kada Bog govori i kada ćuti. On zna i ko je pravi narod, te kada se kroz taj narod oglašava Bog. Kao što prepoznaje i – recimo tako – krivi narod, koji koliko god da se upinje, Bog uporno odbija da progovori iz njega. Izgledalo je komplikovano, a ispostavilo se kao vrlo jednostavno. Tamo negde je Bog i tamo negde je (pravi) narod u vezi s njim. A ovde imamo samo Vučića, koji jedini zna i gde je Bog i gde je narod. Okružen zmijama, ide uokolo i tumači.
