Rudar iz Aleksinca Nebojša Stanojević govorio je pred okupljenima na sedmom protestu "Srbija protiv nasilja u centru Beograda.
„Dobar dan moji prijatelji. Došao sam iz Aleksinca i nisam navikao da govorim pred ovolikim auditorijumom. Rudar sam, radim 15 godina, imam dve ćerke. Želeo sam na početku, pošto svi znate da se prošle godine u aprilu desila velika nesreća u kojoj je poginulo osam rudara, da u njihovo ime i sećanje na njih – održimo jedan mit ćutanja“, rekao je Stanojević.
Dodao je da bi voleo da je ova priča posebna i usamljen slučaj u društvu, ali da to ipak nije tako.
„Dragi prijatelji, hvala vam što mogu da govorim o nepravdi koja me već dugo muči i boli. Voleo bih da je ova priča posebna, da je usamljen slučaj u našem društvu. Voleo bih, jer bi to značilo da nema još mnogo vas koji su osetili istu nepravdu i bol na svojoj koži. Voleo bih, ali to ipak nije tako“, rekao je Stanojević.
Objasnio je da je u potrazi za pravdom za sebe, i njegove prijatelje.
„Ja sam došao da zajedno sa vama tražim pravdu za moje prijatelje i kolege, koji su prošle godine poslati u mrak bez vode i struje i nikad se nisu vratili svojim porodicama. Za kolege koje su poslate u mrak, 400 metara ispod zemlje, bez neophodne opreme. Došao sam da zajedno a vama pitam ko je odgovoran za to što su se moji prijatelji ugušili metanom za sveka nekoliko sekundi“, upitao je on.
Poručio ja da rudari znaju kako je kada se navikne na mrak, i napomenuo da je jedina stvar koja ih drži kada sišu u mrak – vera da će se vratiti svetlu.
„Bez vere u to da će mi biti pružena ruka nekog od kolega, kako bih odlazio na posao? Čemu bi se uopšte nadao? Ovde sam da kažem da verujem u istinu, u pravdu i dobro u ljudima… „Danas sam ovde zbog toga što nećemo prihvatiti društvo u kome nema odgovornosti, u kome nema posledica“, zaključio je Stanojević.
Izvor: N1 Beograd
