Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Javlja mi se dalji rođak iz Niša. Inače zove retko ili nikad: strikane, nas spremaju za negde, j*bem li ga za gde. Ni na slavu ni na svadbu, ni na kopanje, ni u kosidbu ni na vršidbu. Mislim se da je Noje tako sabirao narod i živinu pred potop. Rat sam stigao da izbegnem, ali ovo se ne može. Nisam član tamo, daleko bilo, ali zet je njin, mora da sabere još pet komata ljudi. Ja sam peti. Ne ide mi se, na zlo mi miriše. Šta ta radim, kude da se denem?
A ti nemoj da ideš.
Aj zdravo. Ne znaš ti šta se ovde radi!
Odmah posle tog razgovora stigao mi je deo biografije Novaka Nedića, komandanta Vučićevih batinaških trupa. Završio prava. Imao dobru volontersku praksu po sudovima. Bio advokat u uglednoj kancelariji. Bavio se različitim disciplinama u profesiji, kao što su privredno i krivično pravo.
Nosi sertifikat posebnih znanja o pravima deteta i pravnoj zaštiti maloletnika. Otac troje dece. Siva eminencija FK Partizan. Tvorac Saleta Mutavog i Veljka Belivuka kao telohranitelja i stranačkog oružja na tribinama protiv skandiranja Vučiću. Posetilac streljana u Bubanj potoku zajedno sa svojim zloglasnim regrutima. U zemlji koja se razoružava, svi znaju da pucaju. Poznat po nasrtljivoj naklonosti prema ženama. Navodno odgovarao za s*ksualno uznemiravanje. Dobio ozbiljne batine od grupe zvezdinih navijača jer je spopadao devojku u njihovom društvu.
On je generalni sekretar srpske vlade. Operativac u vladi kojom vlada šef izvan vlade. Državni nasilnik na čelu državnih huligana.
Sve odlike koje ima neophodne su za to visoko mesto. Omogućuje i Ani Brnabić da bude to što jeste. Svojom pojavom podstiče njenu verbalnu agresivnost i nastojanje da dostigne Šefovu mahnitost.
Njegov posao je da rastera sve one koji narušavaju zabludu vladara da je sve onako kako je on zamislio. On ne dovodi ljude na mitinge. Drugi to rade. Ali sprečava da sa njih odu. Čekaj tu, zarobljen si dok Isus govori. Dok govori on broji, zna svakoga u glavu, šta će reći nama koji te čuvamo ako primeti da te nema.
Pančevo je bilo samo teški uvod i loš znak pred najveći sabor. Veliki transport robova se priprema kao pričešće za sudnji dan. Ništa se ne kreće niti hoda, osim ako u petak ne ide ka Beogradu.
Zarobljeni ljudi su dužni da budu na zadatom mestu, okruženi partijskom stražom. Ne smeju da se razilaze niti da izlaze iz kruga, jer to neće biti dopušteno. Tamo negde, svuda gde ima mesta, biće autobusi, i svako od njih će hodati za instruktorom kretanja, bez prava i mogućnosti da zaluta. Vođa puta slika svaku glavu, od ulaska u vozilo do povratka, više puta. Da se zna ko je šta radio dok je svedočio čuvanju večne vlasti.
Za vreme govora, koji valja utuviti – kaže uputstvo – treba se ponašati oduševljeno, iako su za radosnu galamu zaduženi vikari, njihovi pomoćnici, i nosioci transparenata, pa aplaudirati energično i ozareno. Kad pljesak počne ne sme da stane. Prema bini se šalje velika ljubav, to je razlog zašto smo ovde. Nije dopušteno ostavljati utisak umora ili malodušnosti, ljutnja je isključena a bes kažnjiv. U slučaju da se neko oseti loše, treba diskretno da sedne ili padne, popije vodu iz flašice i sačeka pomoć, ako je pomoć potrebna. Svi zajedno, dužni su da vide pred sobom nešto veliko, jer veliko i vide, snagu koja ih drži, ruku što ih vodi na bolje mesto. Glavu kakvu Srbija još nije imala.
Šta, u stvari, namerava da im kaže vladar. Recimo, da su se svi udružili protiv države, a on ima samo njih, robove koji se još nisu pobunili. I dok ga slušaju, a moli ih da budu uz njega, ima nade za Srbiju.
Možda će im ipak saopštiti strašnu i spasonosnu vest. Umoran je, ne može više. Učinio je sve što je umeo, ali na kraju se sreo sa zidom koji se ne da preskočiti, a sve manje ljudi razume šta on u stvari hoće. Uzda se još u Tipsarevića i Tomaševića, nove snage za lakši raspad i konačnu pobedu. Da, to je opelo sekte na koje su pozvani, da svedoče o kraju nečega što je izgledalo tako čvrsto i pouzdano.
Beograd je pun stranih službi, braćo Srbi i sestre Srpkinje, po ulicama slobodno hodaju pobunjenici, plaćenici izdajnici, šolakovci, a meni ostaju samo Ana, Gaša, Vulin, Orlić, Jovanov i Porfirije. Ljudi mi beže kao miševi. Da mi niste vi, koji ste svojom voljom i čista srca došli na poklonjenje, ostao bih sasvim sam. I zato bih ja sada išao negde da nađem svoj mir, daleko od svega. Možda u Svetu goru, da se među bratijom obanjam ponoćnim molitvama, i kaštigujem tihovanjem, makar tamo presvisnuo od ćutanja.
Prašćajte dobri ljudi, dragi gospode, oče, sačuvaj i sakloni.
Znam da bi ovo što sada rekoh da vas iskušam, dragi moj narode, želeli da čuju moji i neprijatelji Srbije. Ali, džaba su se ponadali. Ne dam vlast. Neka me neko pobedi na izborima. Neka proba da me otera pobunom! Ne dam Gašića. Naročito ne dam Vulina. Ne dam REM. Ne dam Vučevića. Ne dam Pink. Ne dam Zadrugu. Ne dam Marića. Ne dam Đurića, ne dam Orlića. Volim Jovanova i ne dam ga. Ne dam Bakareca. Ne dam Karleušu, Cecu i Sarapu. Ne trpim uslove, ne dam sebe. Kome vi to, ko ste vi? Šaka jada koja korzira po Gazeli.
Idite sada kućama, pričajte pokoljenjima gde ste bili, budite spremni kad Srbija pozove. Evo i suze su mi krenule, ganut sam od tolike ljubavi koju ste mi pružili.
Nekoliko sati kasnije komunalne službe čiste sve šta je ostalo posle najvećeg sabora i trpaju u velike crne vreće. Kamioni cisterne dugačkim mlazevima peru pločnike. Tri pijanca pevaju o ljubavi u Pionirskom parku. Sveži novinski naslovi svedoče o svemu čega nije bilo. Eho istorije sabrane na brzinu, gubi se u tužnim ulicama nekadašnje metropole.
Sat na Trgu pokazuje prve minute subote, 27. maja.
