Teofil Pančić, kolumna za ''Danas'', 13.5.2023.
Za razliku od one čuvene misli najpoznatijeg klasika marksizma, kod nas farsa prethodi tragediji.
Tragediji smo svedočili pre dve srede, i još smo duboko u njoj i nećemo tako skoro izaći.
Jedan mali, tihi beogradski, vračarski skver bio je poprište tragedije, nakon čega se pretvorio u svojevrsno svetilište tuge, žaljenja za gubitkom ljudskih, dečijih života, ali i za tolikim gubicima koji su, kumulativnim taloženjem društvene entropije, tu tragediju i taj zločin učinili mogućijim i verovatnijim nego što bi ikada bili.
I taj događaj, ma koliko strašan, kao da je označio neko novo računanje vremena u jednoj izranjavljenoj zemlji. Sasvim nedaleko u prostoru, nekoliko vračarskih ćoškova naviše, ali sada već tako daleko u vremenu, i dalje se nalazi mural, ili ono što je od njega preostalo, oko kojeg se koliko pre koji mesec celo društvo potresalo po širini i dubini, otkrivajući jednu bolnu nesazrelost. Koja nije mirisala na dobro, i nije ni donela dobro.
Mural je posvećen Ratku Mladiću, a pre nego što se zapitamo – ko je i ko je nama Ratko Mladić, vredi tek notirati da su ga prvo prekrečili narodni poslanik koalicije Zajedno Moramo i sugrađani, nacrtavši srce.
Pa dobro, od takvih se to i očekivalo, zar ne? E, ali onda su i neki drugi i drugačiji preko murala napisali „Uključi mozak – isključi Pink“ i potpisali se kao „Grobari“.
Neću da budem toliko hrabar u zaključcima, mada bih to voleo iznad svega, da tvrdim da ovaj čin označava jednu suštinsku i nepovratnu promenu paradigme, ali opet, neće biti ni baš da ništa ne znači.
Makar put ka dostojnom okončanju jedne ružne farse, mesecima trajuće na jednom vračarskom uglu.
Sada se vraćamo na tragediju. Srbiju je zapanjila, porazila, bez daha ostavila, u svaki pojam ubila, duboka besmislenost, neobjašnjivost, besmislenost tog detinjeg čina.
Pojavili su se, sa svakojakih čudnih margina i iz budžaka neistraženog duševnog mraka, i oni koji su i zločin i njegovog počinioca uzdizali i slavili, valjda se zamišljajući na njegovom mestu, iako su isto tako lako i isto tako bez osnova i smisla mogli biti i među njegovim žrtvama.
Na svima nama je sada da se rvemo kako znamo i umemo i sa zločinom i sa njegovim implikacijama ali i simptomima, i to duboko retroaktivno, ali nameće se tu sada jedna druga stvar o kojoj se neće moći ćutati potpuno i zauvek.
Pitanje treba postaviti sasvim jasno, da ne ostavi nikakve nedoumice: kako je i da li je moguće užasavati se nad zločinom maloletnog K. K., a slaviti ili barem „pokazivati razumevanje“ nad masovnim ubistvom u organizaciji i režiji punoletnog R. M.?
Postoji li makar jedan element besmislenosti, neshvatljivosti, nedogodivosti, nezamislivosti, neoprostivosti, koji R. M. nije ispunio, a K. K. jeste?
Šta, bio je rat? Rat nije objašnjenje ni opravdanje za sve, ponajmanje za industrijsko ubijanje nenaoružanih ili razoružanih ljudi. Ubijao je muškarce, a ne žene? Nigde ne piše da su muškarci divljač za slobodan odstrel.
Zato je, bez svesti i namere aktera, ovo ubistvo, vračarsko, mirnodopsko, civilno, urbano, takoreći elitno, možda ipak skrenulo pažnju mnogih na trulež i strahotu samog principa po kojem se onome ko ima oružje i voljan je da ga upotrebi bez obzira i bez ograničenja, može da po svom nahođenju sprovodi neke svoje pravde i osvete, po spiskovima ili bez njih.
I da bi bilo u najmanju ruku licemerno, ako ne i nepodnošljivo cinično, na jednom vračarskom uglu oplakivati žrtve, a na drugom slaviti ubicu.
Zločin nad nedužnima i nemoćnima iz svakog ugla gledano je zločin, i nema tog ugla, na Vračaru ili bilo gde drugde, odakle bi to moglo izgledati drugačije. Kada bi to bila lekcija iz ove tragedije, bila bi to najvrednija lekcija koju bilo koja škola može dati bilo kome.
