Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ritam propadanja srpskog novinarstva, naročito onog temeljnog, “štampanog”, može se dosta dobro sagledati i kroz ritam mog odustajanja od kupovanja novina.
Decenijama sam bio zloglasan po tome da svakog dana obrstim kiosk: nosao sam okolo, kao poštar, kriveći kičmu, torbekanju punu svakakvih dnevnih i nedeljnih odštampotina, od najuglednijih pa do najtežeg smeća. A onda sam, pre koju godinu, počeo da posustajem.
Ne, nema to veze sa internetom. Da sam, recimo, Francuz, i sad bih redovno kupovao “Le Monde”, “Le Figaro”, “Liberation”, “Le Point”, “Nouvel Obs” i kojekakvu periodiku – ukratko, puna torba. Da sam Nemac, kupovina samo dobre i kvalitetne štampe predstavljala bi mi vrlo ozbiljan trošak, na granici zapadanja u dužničko ropstvo.
Ovako, moj kućni budžet bivao je sve rasterećeniji. Prvo sam se odrekao notornih tabloida – zar baš moram to da trošim u ime nekog čudnog “profesionalizma”, ugrožavajući sopstveno zdravlje? Posle nekog vremena, osećao sam da je vakat za dodatno smanjenje doze. Čemu svakog dana puniti kuću i glavu papirušinom koja nikada nije vredela, a sad je dotakla dno života (“Novosti”), ili koja je nekada bila solidna u svojoj kategoriji, ali su izgleda skoro svi garanti njene solidnosti nestali (“Blic”)?
I tako sam strogo ograničio kupovanje svari koje se sve lažnije predstavljaju. Recimo, “Blic” poslednjih godina kupujem samo utorkom, zbog tzv. kulturnog dodaka, mada je on obimom sve tanji a sadržinom sve beznačajniji pa će kanda i tu doći do nekih promena, te nedeljom zbog – pa, pre svega zbog kolumne Biljane Srbljanović.
Znam, sve znam, i to bolje od većine vas. B. S. je jedan od “palih anđela” tzv. građanske Srbije, a ljudi vole da na navodnim palim anđelima dokazuju svoju moralnu doslednost i superiornost. I mada Biljana zaista malo-malo pa kaže ili napiše nešto od čega mi se želudac zavrti šesnaest puta (pretvarajući se s godinama sve više u nekakvu levo-feminističku verziju u vlastitom samoljublju i praznoslovlju petrifikovanog Dušana Kovačevića), nekako i dalje imam potrebu da konsultujem njen glas u javnosti. Ja tako, a vi kako hoćete…
I tako sam i ove nedelje kupio “Blic”, ali u njemu “Patika za trčanje” nije bilo. Okej, hajde, valjda nije stigla da ih napiše, nije to prvi put.
Danas, međutim, saznajem (k)od Basare – a on je sigurno upućen u zbivanja u svetu svoje odskorašnje jaranice – da je Biljana uredno napisala i odaslala tekst, ali da ga je blicovsko Odgovorno Lice, štiteći bogoskrušenu javnost srbsku od sablazni, u poslednji čas uklonilo iz prelomljenog lista i tako sprečilo katastrofu širih razmera. Biljana je posle isponadelila tekst po tzv. društvenim mrežama, ali kako to područje bez signala slabo pratim, nisam o tome imao pojma.
Kakav je to strašan greh počinila spisateljica? Da se nije (odviše jako za “Blicove” blićkave standarde) obrušila na Gospodara Vučića ili na (ha, ha) njegovu sve groteskniju evet-efendiku Brnabić? Ma neeee. Naravno da ona to ne bi učinila, jer su njoj u ovoj partiji večite srpske društvene igre zapale neke drugačije karte. Ali, ispada da je, sa stanovišta večitog malograđanina čije interese “Blicova” odgovorna lica valjda umišljaju da zastupaju, učinila nešto još gore: obrušila se na onog nadobudnog momka Perića iz Čuruga, koji poslednjih sezona nastupa kao Patrijarh Porfirije, ali uprkos zvučnoj tituli, što više zalazi i grezne u svoj patrijarhluk, to više retorikom i misaonim dometima deluje kao da se nije odmakao od dežurnih mislilaca koji besplatno – a još radije za pivo – distribuišu svoja smatranja o bilo čemu ispred čuruških Samostalnih trgovinskih radnji.
Ono što je Porfirije Nepetrovič bahato i na ivici ili preko ivice verbalnog siledžijsva natrusio pre neki dan – sa stanovišta skandaloznosti, potpuno je svejedno šta mu je bio povod, a znamo šta je bio – toliko je nedopustivo za bilo koga ko poseduje makar i simboličku društvenu moć, a njegova je društvena moć u ovakvoj Srbiji mnogo veća od simboličke, da je pitanje elementarne samoodbrane ne samo pojedinca/ke nego i društva reagovati na takav (trezan i ponovljen) izbruh, dok i on našom ravnodušnošću i lenjošću nije “normalizovan”, kao i toliko toga drugog pre njega. Ne, performer Porfirije sa ovakvim prtljagom toksičnih predubeđenja ne predstavlja u današnje vreme baš ništa “normalno” u Srbiji ili bilo gde drugde, i to mu treba jasno reći. Nekako verujem da se B. S. nije ustezala da mu to saopšti, ali je, izgleda, “Blic” napunio gaće pred mogućnošću da ovaj to čuje baš sa njegovih strana.
Zašto kažem da “verujem” da je B. S. to učinila? Zato što njen tekst nisam čitao! Mrzi me da kopam po internetu, pa zato sam i bio kupio “Blic”, ali on me je izneverio. Pročitaću ga, nije da neću, možda i odmah nakon što stavim tačku na ovaj. Ali pre toga namerno neću, jer ne želim da doprinosim trolovanju, i da tema bude Biljanino pisanje, a ne stvarna društvena opasnost, koja dolazi iz budžaka stvarne moći, uključujući i onu koja se vekovima nevešto pravi da to nije.
Uostalom, “Blic” je uvek, ili barem nakon povlačenja Vese Simonovića, znao koga se treba bojati. Među takve ne spadaju njihovi autori – to je potrošna roba koje se lako odriču kad prigusti.
A ko će meni da refundira 70 ili 80 dinara za uzalud kupljeni nedeljni “Blic”? Ma neka im ih, u zdravlju ih potrošili, ali od mene nema više. Ni nedeljom ni utorkom.
