Piše: Svetislav Basara
Prekjuče (3. 5.) se u ranim jutarnjim satima dogodilo nešto što saglasno ovdašnjem novindžilku „nije smelo da se dogodi“, a što se što, zapravo, pre ili kasnije moralo dogoditi. To što se događaju do pre neki dan nemoguće, nezamislive i nepojmljive stvari, ne znači da se nisu morale dogoditi.
Jeste nezamislivo i nepojmljivo da primeran đak, dečak od nepunih četrnaest godina, upadne u školu i preciznim hicima ubije školskog čuvara i osmoro školskih drugova. I to ne u nekom afektu, nego posle mesec dana predumišljanja, sastavljanja spiska za odstrel i detaljnog planiranja ubilačke akcije.
Nepojmljivo masovno ubistvo izazvalo je (napatvorenu) kolektivnu traumu u Srbiji. Ovo veliko zlo možda bi - naglašavam možda - moglo poslužiti za povod za nešto dobro, naime za kolektivno stavljanje prsta na čelo i postavljanje pitanja - dokle će nas odvesti ukorenjena kultura (i praksa) pasivnog nasilja, koje lako prelazi u aktivno. Popriličan sam pesimista glede toga jer ni belosvetske okolnosti - uključujući rat u Ukrajini - ne idu naruku bar smanjenju, ako ne eliminisanju nasilničkog ponašanja kao stila života.
Kakogod, srpske političke elite - jedan od glavnih diseminatora pasivnog nasilja - na crnu vest su reagovale prilično trezveno i odmereno, sa izuzetkom prosvetnog Ružića, koji nije propustio priliku da krivicu za nezapamćen zločin svali na „pogubni uticaj zapadnih vrednosti“. (Siguran sam da će komisija za dodelu Ordena Svetog Save znati to da ceni.)
Drugi deo krivice je sasvim predvidivo svaljen na rijalitije, „Zadrugu“, „Parove“ i druge nasilničke TV emisije. Donekle s pravom. Ali samo donekle. Da poslovični „narod“ nije odranije impregniran nasiljem, takve emisije ne bi bile moguće, malo ko bi ih gledao, donosile bi malo para, sledstveno ne bi bile ni emitovane.
Ova zemlja od otprilike 1987 - mada je toga i ranije bilo - odjekuje od bojnih pokliča i refrena „zaklaćemo, ubićemo“. Tokom tih 36 godina u ovoj zemlji je bilo nekoliko političkih ubistava, a umlaćivanjima, paljevinama automobila i kuća ne zna se ni broj.
Sva ta zla proizilaze iz kulture verbalnog nasilništva, koje se prihvata kao „sloboda izražavanja“. Velikom delu tih verbalnih (i tekstualnih) agresija cilj nije izazivanje stvarnog krvoprolića, nego je to ili samopromocija ili samodokazivanje ili (pret)politički marketing, naprosto, izliv prostakluka, Svejedno, sve to nasilje se decenijama nagomilava u srpskoj psihosferi i povremeno izbija na površinu u ubilačkim erupcijama.
U društvu od vrha do dna prožetom nasiljem, najčešće ne pucaju (i psihički i vatreno) najopakije, nego najkrhkije duše. Zastrašujuće je što starosna granica pucača pada sve niže. Nešto se tu mora preduzimati, nešto će se verovatno i preduzeti, a koliko će se (i šta) preduzeti, saznaćemo u kolumni od 4. juna tekuće godine, u kojoj ćemo, sa istorijske distance od mesec dana, razmotriti da li su zločin u elitnoj školi na Vračaru prekrili ruzmarin, snegovi i šaš ili je bilo konkretnih akcija.
