Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
I juče je u skupštini boravio Jovo Bakić, viđen kako juri za radikalima i baca ih u velike reke. Njihov strah je opravdan, opipljiv kao uvežbana višeslojna podlost koja podstiče gušenje u lažima i servilnost pred ugaslim bogom.
Ali, taj strah ne dolazi od Bakića, čoveka koji nije nasilan, nikada nikoga nije jurio, niti vodi trupe za sobom. Ne izgleda kao silnik, niti uterivač jedine istine, nego je ono što jeste: profesor, i ta okolnost izaziva strepnju od stampeda i grmljavine sopstvenog prepadnutog krda. Mirni učitelj im čita budućnost iz mutnih očiji. On nije Novak Nedić da komanduje odredima brojlera uvežbanih da nose motke i uteruju poslušnost. On je čovek koji je danas pod progonom zbog slikovitog obrazlaganja mogućeg raspleta. A to su nasilnici razumeli kao nasilje nad njima.
Sednica je protekla kao dnevni oblik upotrebe sile protiv ljudi. Ništa njihov poglavica nije naučio iz protesta protiv nasilja. Odlučio je da ga pojača rabeći sve tragedije čiji je neosporni gospodar. Mislim da je konačno zakoračio u centar najgušćeg mraka, tamo odakle povratka nema, i on to zna. Ne beže iz sekte samo ljudi kojima je dozlogrdio njegov despotizam, nego je to učinio i on lično.
Moguće da u burnom šizofrenom poimanju stvarnosti više nije u stanju da trpi sebe tamo gde ga ima. To je rascep opstanka i nestajanja, ono što on jeste – nadvladaće onoga što nije u novom svetu koji stvara ni od čega. Takav svet nije moguć, neće imati s kim da ga pravi niti gde da ga smesti, građa mu se rasprsla u šut. Sve oko sebe je potrošio i pretvorio u splačine bez mišljenja, glasa, boje i ukusa. Svi bi da liče na njega, ali i da pobegnu od te sličnosti koja se teško podnosi bez rana. To je dilema koja održava i ubija. Neće umeti ni sebi ni svojoj deci da objasne šta ih je i gde povelo, kakav ih to ekser prikiva za dno. Kako su i pod kojom silom postali to što jesu. Oni koji su sebi vezali najteže negve za noge, potonuće zajedno sa njim.
Sada mu je najvažnije da izbegne plaćanje računa. Opstanak na vlasti je je poslednja iluzija o slobodi. Sa padom takva zabluda prestaje. Protesti ga podsećaju da se njegov san o večnosti završava, i svim silama želi da ih ugasi. To ne ide nimalo lako, ljudi su mirni i besni, znaju da on sa svojom posadom ne pripada njima niti ovom gradu niti ovoj zemlji, niti bilo kome niti bilo ko njemu. Na kiši je izgledao kao ludi utopljenik koji hvata dah pod kapima, njegov govor je bio lament nad nepoznatim, vapaj za potrošenim vremenom, a on je želeo da opelo pretvori u slavlje. Privedeni ljudi su se razbežali pred jezivim govornikom koji je dobro video ali nije dobro razumeo raspad.
Dan kasnije srpska opozicija koju vode građani, i dalje iščekuje dobru volju utpoljenika, koji drži ostatke moći trošeći tuđe vreme. A u njemu se više ne može pregovarati sa njim i njemu postavljati zahtevi. On je zahtev svih zahteva, od njegovog bezuslovnog odlaska počinje vaskrsenje iz kliničke smrti.
Tek u četvrtom danu protesta pojavio se pravi govornik. Izašao je Nenad Hadži Maričić, glumac, čovek buntovnik koji ume da govori jasno, čisto, glasno i odrešito, i nema ni malo saosećanja za predmet svoje pobune, niti bi sa njim da pregovara, niti da mu čini ustupke.
On je one večeri rekao: „Časnom čoveku je imperativ da se bori protiv laži. Sada ih je sve više, iz dana u dan. Aleksandar Vučić svojim ponašanjem ruši državu, jer za njega ne postoje zakoni. On je neprijatelj ovog naroda. Sejao je mržnju gde god je mogao poslednjih trideset godina, a plodovi njegove vladavine su strašni.“
Uzdignutih ruku pozvao je građane da dođu u petak, 2. juna: vidimo se u petak. Gotov je!
Gotov je? Odlično se uklapa slogan Otpora iz devedesetih. Kruni se jeftina pozlata sa smešne figure. Nestaje strah od njegovog besa, bista od gipsa je mokra od kiše i pretvara se u kašu.
U Skupštini Srbije grupa fanatičnih čuvara krivotvorenog boga ne vidi ništa od toga. Predsednik skupštine je dirigovani nasilnik, zadužen za kontrolu ostala dva člana udarne trojke.
Jovanov je zapretio da će se u petak na protestima videti kako izgleda jurnjava po ulicama. Već su to radili u julu 2020 u Beogradu. Godinu i nešto kasnije u Beogradu, Šapcu i Novom Sadu. To nije radio Bakić, nego neprijateljska policija sa uvezenim legionarima Mileta Dodika.
Nasilje u skupštini je poslednji Vučićev trk po ulicama. Jovanov nije dovoljan za to. On je iscrpeo svoje dijabolične rezerve. Valjalo je naći nešto još gadnije, što je ispod svega poznatog, i pomalja se samo na specijalni zov. To je Nebojša Bakarec, svačiji glasnik iz hada, čije reči nisu podobne za ljudsko uho. Slušao sam sve to bez čuđenja što taj oblik života u „narodnom domu“ govori zagrobnim glasom Lucifera.
Možda nisu razumeli šta se događa u Srbiji. Ili ne veruju da se događa bilo šta. Ne žele niti mogu da vide gde su to krenuli, beže li ili nasrću, niti šta im je pod nogama.
Ovaj ću tekst okončati sa nekoliko stihova iz „Jesenje pesme“, Šarla Bodlera. Koje je godišnje doba ovde, svejedno je. Oseća se ledeni vetar.
Čitava će zima ući u me sada / Groza, gnjev i mržnja, rad što usnut ne da / Ko sunce u pako polarni kad pada / Srce moje bit će krvav grumen leda.
