Biljana Stojković, tekst za Peščanik.net, 8.5.2023.
Foto: Peščanik
Škola je izgubila svoje nekadašnje značenje, smisao i mesto u našim životima. Ne želim da govorim o krupnim elementima obrazovnog sistema – nastavnim planovima i programima, budžetu za obrazovanje, Zakonu o obrazovanju, udžbenicima itd – već o nečemu mnogo dubljem, esencijalnijem, emotivno bitnijem, strukturno važnijem za formiranje budućih članova društva. Bila sam đak u Srbiji, a vrlo kratko i nastavnica na zameni u jednoj osnovnoj školi; majka sam deteta koje je prošlo kroz naš obrazovni sistem tri decenije kasnije; komuniciram sa današnjim nastavnicima u školama kao profesor fakulteta koji školuje nastavnički kadar, organizuje školska takmičenja i učestvuje u reformama školskih kurikuluma. Kada saberem sva ta iskustva, razmišljanja o psihotičnom masakru u školi u Beogradu vode me ka jednom suštinskom zaključku – škola je izgubila ulogu druge kuće, druge porodice i druge sigurne luke za našu decu, ali i za nastavnike koji u njoj rade.
Svako ima svoje emocije vezane za odrastanje i školske dane, pravde i nepravde koje smo doživljavali, ljubav i svađe sa drugarima i nastavnicima, proživljene lepe, zabavne ili ružne događaje, osećanja prema ovom ili onom nastavniku/nastavnici, učitelju/učiteljici, sitne dečje prevare ili solidarnost među nama, tužne ili radosne trenutke koje smo delili. Formirali smo svoje krugove bliskosti sa ljudima u školi – i decom i nastavnicima. U neto efektu, imamo svoja duboka osećanja iz školskih dana i znamo da su nas ona makar delimično formirala i izgradila naš emotivni i racionalni odnos prema svetu. Iako sam mogla svedočiti sličnim emocijama i kod svog deteta decenijama kasnije, ne mogu se otrgnuti utisku da je taj novi školski život značajno površniji, sa neuporedivo manjim efektima na izgradnju svetonazora mlade osobe. Pokušaću da na ovom mestu lociram osnovne razloge za takvu promenu, dozvoljavajući, naravno, da moji doživljaji i pogledi ne moraju biti ispravni.
Kao apsolvent na Biološkom fakultetu dobila sam poziv da radim na zameni nastavnice biologije tokom tri meseca. Bila je to osnovna škola u Zemunu koju sam i sama završila 8 godina ranije, sa većinom nastavnika koji su i meni predavali. Naravno da mi je veoma imponovalo to što su se setili baš mene, što su pratili šta radim i šta se sa mnom dešavalo, iako se kao đak nisam specijalno isticala, ni po lošem ni po dobrom – bila sam obično pametno dete, uobičajeno socijalizovano i nestašno. Najuzbudljivije je bilo postati koleginica svojim nastavnicima i trebalo mi je malo vremena da celu stvar tako i doživim. Verovatno zbog specifičnosti te situacije i danas živo pamtim sve utiske i događaje vezane za nju.
Najvažnije za moju priču je promena perspektive i sagledavanje školskog života sa one druge strane. Kao učenica, verovala sam da nastavnici malo znaju o našim čarkama, o tome ko se s kim slaže ili ne slaže, ko se u koga zaljubio ili odljubio, šta smo smišljali i radili posle škole. Kao nastavnica, doživela sam da se u zbornici razmenjuju sve informacije o učenicima, prenose se događaji sa časa o svakom pojedinačnom učeniku, skreće se pažnja o promenama u ponašanju pojedinaca, o mogućim krizama kroz koje svako dete prolazi, gde razredne starešine dele sa drugima važne događaje iz života deteta na koje svi moraju obratiti pažnju. Prisustvovala sam prepirkama između nastavnika oko toga da li neko talentovano dete treba da ide na takmičenje iz hemije ili fizike. Deca su bila poznata čitavom kolektivu, sa svim vrlinama i problemima. Starija nastavnica, poznata još iz mog učeničkog vremena kao veoma stroga, ušla je na moj čas da „dovede u red“ problematičnog učenika koji je bio značajno veći od mene i nije osećao ni trunku autoriteta nove nastavnice, jedva malo starije od njega. Sve u svemu, sećam se da me je dinamika života u školi, koja je veoma ličila na porodičnu, u isto vreme i iznenadila i oduševila.
Mislim da je danas takav školski život skoro sasvim ruiniran. I ne mislim da su za to krivi nastavnici, jer ne verujem da današnji nastavni kadar ne bi voleo da izgradi i oseća takvu bliskost, podršku i razumevanje, i sa kolegama i sa decom. Takva atmosfera je jednostavno neodoljiva, topla i sigurna. Krivica leži u novom sistemu obrazovanja koji je birokratizovan i otuđen, kao i u viziji obrazovanja koja se svodi na kakvo-takvo učenje bez elemenata vaspitavanja. Sasvim je razumljivo da novo vreme nosi nove potrebe, da nove tehnologije umanjuju bliskost u međuljudskim odnosima, ali ipak tvrdim da je baš zbog toga bilo i jeste nužno da se u školama neguje komunikacija, razmena emocija i vaspitavanje u skladu sa elementarnim društvenim normama van virtuelnog sveta.
Kako izgledaju pozicije današnjih nastavnika? Odnos društva i države prema prosvetnim radnicima dobro nam je poznat. Svi znamo da su to degradirani i poniženi ljudi, da je toj profesiji oduzeto dostojanstvo, da se na nastavnike i prosvetu gleda kao na trošak a ne temelj društva. Neću o tome posebno govoriti, jer su prosvetni sindikati svakako pozvaniji da opišu užas u kome živi ova profesija. Iz ugla moje teme – škola kao kolektiv – meni su najvažniji detalji koji, pored toga što nastavnike svode na birokrate a ne vaspitače, suštinski ugrožavaju izgradnju škole kao mesta koje živi svojim životom i kreira bliske odnose između malih i velikih učesnika.
U spiskovima Ministarstva prosvete nastavnici su brojevi uz koje stoje još neki brojevi o normama časova. Ukoliko drugi broj (norma časova) nije dostigao 100%, prvi broj se upućuje u dodatne škole gde će mu biti pridodat još neki broj (norma) sve dok zbir ne bude 100%. Zamislite sada kako izgleda život tog „prvog broja“, tj. nastavnika – živog bića sa svojim emocijama. Po ceo dan ta osoba juri po gradu, od jedne do druge škole, da bi ispunila zahtevanu brojku i, dodatno, ispisala sve papire koje zahteva Ministarstvo, a tiču se zadovoljavanja normi i ispraznog teksta o časovima. Kažu mi da ima nastavnika koji rade i u pet škola. Nema u tim jurnjavama i tekstovima ni reči o učeniku, ni reči o nastavniku – nema ljudi. Zamislite sada kako izgleda nastavni kadar u školama u kojima se nastavnik zadržava onoliko koliko traju njegovi časovi, bez komunikacije o deci, bez priče sa drugim kolegama. Da li je taj nastavnik uopšte u mogućnosti da upozna decu kojoj predaje? Može li se ta osoba povezati sa životom škole i doživeti je kao svoju drugu kuću i sigurnu luku? Ima li ikakve šanse da deca i nastavnici izgrade međusobno poverenje i pričaju o svojim životima? Konačno, može li se prepoznati dete sa problemima, kakvim god?
Ministarstvo prosvete, tačnije ministar lično, postavlja direktore škola. Naprednjačka vlast je sebi obezbedila takvu moć Zakonom o obrazovanju iz 2017. godine. Javnost je upoznata sa mnogobrojnim postavljanjima politički podobnih direktora uprkos protivljenju kolektiva. E sad, zamislite školu koju predvodi osoba bez ikakvog linka sa ostalim nastavnicima, ili polovinom ljudi koji podržavaju partijsko nameštenje dok se ostali tome protive. Ne može se to drugačije opisati nego kao disfunkcionalna porodica, razorena u svojoj srži, osvetoljubiva i bolesna. Komunikacija u takvom kolektivu ne postoji, a ako i postoji onda je razarajuća i sigurno se razgovor ne vodi o pitanjima zbog kojih škola ima važnu društvenu ulogu.
Postoji još jedna stvar koja je izbrisana iz škola. Sećam se živosti, uzbuđenja i užurbanosti nakon nastave kada su se učenici i nastavnici pripremali za takozvane sekcije. Predivan koncept koji je trebalo da produbi interesovanje učenika za nauku i umetnost, danas ne postoji. Tačnije, postoji u nekim školama zahvaljujući nekim entuzijastičnim nastavnicima koji još uvek imaju snage da se posvete svom pozivu, uprkos odsustvu poštovanja i svake podrške države. Uništena je i takva, naizgled nebitna aktivnost koja je davala mogućnost povezivanja i dece i nastavnika sa školskim životom. Tokom sekcija, u manje formalnom i značajno kreativnijem okruženju, deca su se opuštala, razgovarala, zajednički radila na istom zadatku, trudila se da budu što bolja, razumevala značaj timskog rada i solidarnosti.
Kada povežemo sve ove stavke izbrisane iz školskog života i tome dodamo opšte otuđenje (dece od dece, dece od roditelja, porodice od škole), kao i promovisanu agresiju u javnom prostoru, bilo je logično očekivati ovu „savršenu oluju“ nasilja, masakra i brojnih maloletnih simpatizera krvavih događaja. Bes je nadvladao smisao života jedne zajednice.
Naprednjačka vlast je kreirala savršenu oluju, ali je već imala utaban put birokratske vizije obrazovanja. Ne postoji kod naprednjačkih kadrova shvatanje vrhunskog značaja obrazovanja, vaspitanja, nauke, kulture, medija, komunikacije i javnih poruka. Ili su, naprotiv, vrlo svesni temeljnih uticaja ovih aktivnosti na formiranje atmosfere u zajednici i dobili su baš ono što su hteli. Društvo je rastureno, etika je zgažena i sada je sve moguće. Ne postoji kritičniji trenutak od ovog u kojem se nalazimo. Ovo je prekretnica. Ili ćemo zlo oterati, ili nas neće biti!
