Boban Stojanović, tekst za Peščanik.net, 5.5.2023.
Pored neverovatne težine samog zločina, najstrašnija je činjenica da je dan žalosti odložen.
Zvanično, dan žalosti nije odložen. Ali, doneta je odluka da petak bude proglašen za početak trodnevne žalosti povodom zločina koji se desio u sredu. To znači da država zvanično počinje da žali decu ubijenu od strane vršnjaka skoro dva dana kasnije.
Prema aktuelnom Zakonu o obeležavanju dana žalosti, početak nacionalne žalosti može da se proglasi odmah nakon što se neka tragedija desi. Nema potrebe da se odlaže, čeka ponoć, zaseda sedam saveta niti bilo šta slično. Ipak, kolektivna tuga je odložena.
Ono što me zanima je – kako je i na osnovu čega doneta baš takva odluka? Interesuje me koji su bili razlozi, kako su objašnjeni i kako su se ljudi koji su doneli ovakvu odluku složili sa njom. Čime je ispunjen prostor u nešto manje od dva dana, ako ne žalošću, i to onom najdubljom, ispunjenom nevericom i strahom, opravdanim šokom zbog celokupnog scenarija događaja. U trenutku kada ceo svet izveštava o tragediji, kada stižu telegrami saučešća od komšija sa kojima smo ratovali, kada se postiže konsenzus da nešto nije kako treba i da mora da se menja – država ne žali. Zanima me kako je rečeno to nešto u smislu: „Nećemo danas, možemo, na primer, u petak. Šta mislite, petak ili subota? Hajde petak“. Kako god da je izgledao taj dogovor, bilo koji scenario da se odigrao, strašno je.
Strašno je zbog poruke koju takva odluka šalje, a to je poruka nebitnosti, nevažnosti, nerazumevanja i marginalizovanja. Takva odluka implicira širenje dimne zavese, po estradno menadžerskom principu: „Neka žale sami dva dana, pa ćemo tri dana žalosti mi da im damo, to je cela nedelja zabave“.
Povod za dan žalosti u ovom slučaju nije smrt osobe čiji je doprinos važan za državu. Nije ni katastrofa uzrokovana vremenskom nepogodom ili tragedija usled nemara jedne osobe. Ne! Povod je sistemska greška do koje se došlo nakon nekoliko decenija konstantnog urušavanja, nakon što se iz zidova škole vadila jedna po jedna cigla sve dok se zid nije srušio.
Kada se desi ovakva greška, hitna reakcija je jedino što može sa se uradi. Nema drugog izbora do slanja poruke da smo videli žrtve, da smo videli počinioca, da razumemo pozadinu i kompleksnost situacije i da zato reagujemo odmah kako bi predupredili nešto slično sutra. Ne za dva dana. Sada!
Vakuum od dva dana čekanja na početak kolektivnog tugovanja, zasigurno je generisao veliku količinu zla koje će eksplodirati u ne tako dalekom vremenu koje je ispred nas. Ta će eksplozija doći iz autentične tuge, one koju u filmu „Majstori, majstori“ Berček imenuje kao „ništa konkretno, tuga kao takva“.
Možda je moglo biti drugačije kao onomad, 2020. godine kada je dan žalosti proglašen istog dana kada je patrijarh umro.
