Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''
Nema druge, pišem kolumnu dva sata posle zločina u „Vladislavu Ribnikaru“, čije posledice nisu sasvim poznate. U ovom trenutku govori se o čuvaru, koji je poginuo, uz jednu ranjenu nastavnicu i troje ranjenih učenika, od kojih je jedno dete u kritičnom stanju.
Ubica ima trinaest godina. Pucao je iz očevog pištolja. U učionici istorije pronađen je, tako se makar govori, ranac sa Molotovljevim koktelima.
Ne znam ima li svrhe ulaziti u pomračeni um maloletnog ubice. Zločin koji je počinio sigurno je, između ostalog, i posledica huliganskog upravljanja društvom i državom, višegodišnjeg raspirivanja agresije među građanima, te medijskim promovisanjem nekažnjivog kriminala i bezumnog nasilja.
Ne vredi preterano pisati ni o prevenciji ovakvih događaja, bojim da će se nešto slično, isto ili čak gore tek dešavati. Reč je o logičnoj mutaciji višegodišnjeg zapostavljanja dece, ignorisanja i tolerisanja vršnjačkog nasilja, te prepuštanja njihovih života bolesnoj državi i nekontrolisanom arčenju interneta. Nema tu leka, nema ni brzog rešenja.
Kasno je, rekao bih, za stručne analize i sociološke strategije, vreme je za detektore za metal u školama. Vreme je da se… upravo čitam najnovije informacije – ubica je bio tih i povučen sedmak, „nikad ne bismo rekli da je ovo u stanju da uradi“, „bio je fin i imao dobre ocene“, „ispalio je preko dvadeset metaka, menjao je šaržere i pucao po učionici“.
Dok su deca samu sebe ubijala, tačnije dok su agresiju usmeravala prema sebi, mediji i internet komentatori su kukali nad njihovom sudbinom dva do tri dana. Koliko će sada trajati kuknjava? Ispod vesti o zločinu na Vračaru, režimski tabloidi nastavljaju iscrpno višednevno izveštavanje o tome kako je izvesni Karić do neprepoznatljvosti isprebijao izvesnu Šaviju, jer se navodno dopisivala sa drugim muškarcem.
Desetogodišnji cunami promovisanja nasilja u režimskim medijima nastavlja se i u trenutku, a to je 10:36, sreda, kada dobijam nezvaničnu informaciju da je ubijeno njih šestoro. Sad moram nekako da završim tekst. Ne znam šta dalje da pišem. Treba se čuvati. Roditelji treba da čuvaju svoju decu. Država ih neće sačuvati. Treba se moliti da ovakvih zločina bude što manje, a kad se životne opcije svedu na molitvu, to znači da drugih opcija nema.
