Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Na pitanje novinara Željka Veljkovića da li bi ponovo lično prikazivao građanima i građankama, dakle i deci, slike ubijenih ljudi, pejzaže odsečenih glava, gurmanski začinjavao to potankostima o samlevanju u ćevape i tako dalje, predsednik svih građana zakrivio je lice u grimasu verovatno najstrašniju do sada.
A nije da nema raskošan katalog toga. Iz njegove otečenosti izleglo se jedno „au“ kao destilat zatečenosti. Sekunde su bile duže i mučnije no inače.
Čak je i Njemu trebalo vremena da prikupi i zgruša svoju neljudskost iz svih predela karaktera u reči kojima će drugoga otužno optužiti za sve što je zapravo On.
Možda je baš tada smislio da za koji dan prikaže s jedne od nacionalnih frekvencija video koji je, prema njegovoj psihološkoj ekspertizi, inspirisao dečaka da počini ono što je počinio.
Bio je to Njegov naknadni, stvarni odgovor na postavljeno pitanje, i titlovano glasi ovako: „Ne, ne kajem se ni za zrno, uradiću to ponovo kad god mi se prohte, pride tvrdeći da moj sadizam prema vama ima edukativnu crtu.
Samo mi je bio potreban koji dan da se saberem od veličine javne ogoljenosti koju mi je ovaj neki novinarčić (kojeg zovem Živko jer mislim da je to vrcavo, razumete, ja sipam istine brzinom munje a oni živčane) priredio. I ne samo to.
Terorisaću vas svaki dan svojim obraćanjima koja su zapravo odvraćanja – njime vas odvraćam od vas, vaše zbunjenosti, vašeg straha, vaše tuge, bola, besa, jer Ja sam crna rupa koja služi da proguta svaku vašu misao i pomisao, Ja sam jedino što sme postojati u galaksiji ovdašnjoj, JA – a onda ću vas, u krešendu svog neodgovornog, infantilnog slepila na čovekolikost pozvati na skup ljubavi prema Meni, jer to vam treba, čak i sada. Ne mislite na sebe i bližnje. Mislite na Mene.
Dođite, budite sprovedeni na kolosalno ljubilište skuta, najveće u istoriji ako izuzmemo znamo-svi-koje, ali što bismo na Gazimestan kad mogu da gazim vaše dostojanstvo bilo gde i bilo kad.“
Kad smo bili mali, beše ona igra aračkinje-baračkinje iliti „čija vojska“. Uhvatimo se za ruke, čvrsto, najjače što možemo, zajedno. Jer neko će se odonud zaleteti da prekine lanac. Da nas rastavi i razdvoji. Da prođe kroz nas.
Dragi zemljaci i zemljakinje. Ono što se zaleće na svaku ruku koja se ruci pruži je On. Do sada vam nije dozvoljavao da mislite.
Sada vam ne da ni da osećate, to što upravo osećate. Što svi osećamo, osim onih za saosećanje besramno nesposobnih. Onih koji ne iskorače sto metara od svojih fotelja da upale sveću pred školom, nego idu na televizije da vam pokažu šta imaju onamo gde ljudima inače stoji obraz. Znam da vi kojima se sada obraćam ne čitate Danas.
Ali se nadam da će vam neko vama drag, neko ko vas voli i poštuje više nego vi sebe, doturiti ovu stranicu, makar krišom.
Vaše godinama gaženo dostojanstvo – a verujem i znam, niste ga svi predali sasvim dobrovoljno – sada je na konačnom ispitu. Jer svi ste ugasili i ugazili sebe zbog dece, zbog njihove budućnosti.
Trenutak je da shvatite kako ta budućnost izgleda: evo je u sadašnjosti. Odgovorni za nju zovu vas da im svojim prisustvom priznate da nisu odgovorni.
Odgovorni vas zovu da im kažete kako pristajete da vam popisuju „sumnjivu decu“ po školama dok žene prijavljuju svoje buduće krvnike i ostaju nezaštićene, jer to policiji nije dovoljno sumnjivo kao ćutljivi dečaci i devojčice. Odgovorni vam kažu da je sve u redu s njihovim medijima i da će nastaviti da vas odande danonoćno truju sobom.
Odgovorni su vam čak i sada, kad je pred vašim očima sve otišlo dođavola, rekli: sistem nije zakazao. Ništa nije zakazalo.
To Ništa zakazalo je sastanak vama. Da mu date da je Sve.
Da mu predate svoj bol i pretvorite ga u klicanje. Da se ni u ovom času ne uhvatite za ruku do svoje, nego da je pružite ka Njemu. Uvis. U znak predaje. Ovog puta one krajnje.
Zemljaci i zemljakinje, znajte: učinite li tako, više ništa neće biti sveto. Sve što nas dalje snađe imaće vaš pristanak budete li tog dana kročili u organizovane autobuse.
Njegovo ljubilište konačno je gubilište vaših duša. A vi ste ljudi. Vi niste roblje. Vi ste, setite se, braća i sestre. Komšije. Prijatelji.
Postoji samo jedna osoba koja vas može uvrediti i poniziti više nego On: to ste vi. Deci zbog koje ste pristali da budete taoci užasa jednog dana treba pogledati u oči. Pogledajte danas.
Te oči gledaju u vas, pune pitanja. Ne budete li uspravili kičme, to će biti vaš odgovor.
Ne dajte, zadnja je ura. Vostani, vreme je.
