Nemanja Rujević, kolumna za ''Danas''
Mučeni istoričar budućnosti jednom će, možda, prekopavati ovo razdoblje u Srbiji i češkati se po glavi. Dok su njegove starije kolege znale da bace čitave živote tražeći po arhivima, tavanima i bunkerima kakav istorijski zapis, budući istoričar će pretragom interneta naići na inflaciju „istorijskog“ samo u eri Aleksandra Vučića.
Ne daju se pobrojati njegovi „istorijski“ govori, obraćanja posle kojih „ništa više neće biti isto“, i sve prilike kad su čauši i telali prvom među nama pridali epohalni značaj. Ljubitelji tog žanra sitno broje do „istorijskog“, najvećeg mitinga u celoj istoriji Beograda i Srbije, skupa kojem pitanje je da li će moći da konkurišu i koncerti Cece na Ušću ili Bijelog dugmeta na Hipodromu.
Za razliku od tih zgoda, predstojeći „istorijski“ miting unapred se do tančina planira, odlažu se predstave i ekskurzije, i barem hiljadu šofera autobusa će tog dana raditi prekovremeno.
Ako su upola tačne „kvote“ koje iznose lokalni opozicionari – o tome koliko koji naprednjački odbor mora da dotera ljudi na slet – nameću se dva zaključka. Prvo, to bi stvarno mogao da bude „najveći“ miting u istoriji, pod uslovom da dobar deo ljudi ne utekne između autobusa i platoa kod Skupštine. Mnogi već imaju praksu hvatanja krivine, kao deca koja beže sa časa.
Drugo, nema čoveka u Srbiji koji nije ili dragovoljno ušao u autobus zaljubljen u Vučića; ili, naizgled češće, uteran u autobus ucenom i spiskom; ili ne zna nekog ko je uteran u autobus ucenom i spiskom.
Što vodi zaključku da je pravna pomoć koju opozicija i neke nevladine organizacije nude prinudnim mitingašima, premda logična i plemenita, zapravo beznadežna i jalova. Isto je beznadežno i jalovo kukanje po onih par televizijskih studija gde opozicija ima pristup da „na šta to liči“ i „gde mi živimo“.
Naime, svaki čovek u Srbiji, posebno na famoznom lokalu gde svi putevi vode preko partije, odlično zna „gde mi živimo“ i „na šta to liči“. Zna to mnogo bolje nego kakav opozicioni prvak ili analitičar opšte prakse.
Za tog malog čoveka, korbačem uteranog u autobus, ili pak drugog, koji odbije da bude ucenjen i za to plati cenu, lice režima nisu Vučić i Brnabić, kontrolisani mediji, ljuljanje između EU i Rusije, davanje ili nedavanje Kosova.
Za malog čoveka lice režima je lokalni kabadahija, partijski namešteni direktor ili ušemljeni investitor, odreda ljudi koje je sistem iz mulja izbacio u neslućene visine, ljudi spremni da vedre i oblače, ponižavaju i tlače, i da se kandžama drže za to zrno moći, vlasti i novca.
Čovek iz autobusa, dakle, sve zna, ali ima kredit za stan. Čovek iz autobusa ima decu, a njih treba nahraniti, obući, opremiti za školu. Čovek iz autobusa, ako nije sasvim rezignirao i još ponekad razmišlja o stvarima političkim i javnim, možda ne voli da vidi sebe u ogledalu. Ali gura dalje jer misli da tako mora, da je tako nekako uvek bilo, i da će tako uvek biti.
Tog čoveka valja razumeti, za šta je potreban zavidan napor. Jer mi naprosto nismo u njegovoj koži. Smatramo po televizijama ili pišemo kolumnu za ugledne beogradske novine, zato nam tu i tamo režim izruči kofu fekalija na glavu, pljuju nas po Pinku i zovu raznim nadimcima, ali teško mogu, osim ako sasvim ne šenu, da nam oduzmu posao kojim plaćamo kredit i izdržavamo decu.
Čovek iz autobusa, sa lanč-paketom, ne vidi drugi izlaz. Uspeli su da ga ubede da je životarenje srpski maksimum, te da se i ono ima platiti gubitkom kičme bez koje se obraz stropoštava u guzicu.
Nije isto biti recimo vredna čistačica iz provincijskog javnog preduzeća, kojoj je tražena partijska knjižica i pet kapilarnih glasova, i biti deo naprednjačke kaste ekstra-profitera. Ovi prvi su obični ljudi iz autobusa, ovi drugi su u šaragama sa bičem. Prvi ponižavaju sebe, drugi ponižavaju sve ostale.
Ljudima iz autobusa ne treba pretiti niti ih omalovažavati, jer to među njima kuje posebnu i dublju vezu, koaliciju prezrenih. I učvršćava im uverenje da im u nekom drugom sistemu nema života i da su promene nepoželjne, ako su uopšte i moguće.
Ljudi iz autobusa su naši sugrađani i njihovi su životi ipak teži. Niko ne voli da bude uguran u prevozno sredstvo i bude brojan samo kao deo kvote ili grlo stoke. Njih treba predano i na svakom koraku uveravati da se svet ne ruši posle ovog sistema, da neće ostati bez dinara i da ih neće dotaći talas „revanšizma“, koji se zaziva za naprednjačku kastu ekstra-profitera.
Onda će i autobusi, možda, početi da se prazne i jednog dana u njima će ostati šofer i goniči sa bičevima, ali neće imati koga da gone. Za te poslednje putnike, za kastu ekstra-profitera, moglo bi da se upriliči veliko parkilarište u jednom požarevačkom selu. Znate kako se zove to selo.
