Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 5.5.2023.
Najpre bi valjalo napraviti kratak inventar strašnih ljudi. Pre svih, to je tzv. predsednik ove nesrećne države, neizbežan u svakoj tragediji koju obeležava svojim patetičnim likom, i čini je većom. Od tog fenomena nema razumne odbrane, u svakom javnom ispadu on nepogrešivo kaže sve što je nepotrebno.
Nisam ranije preterano pratio radni opus Branka Ružića, ministra prosvete. Taj resor je dobio na osnovu koalicione pogodbe, koja sama po sebi dokazuje kakav značaj ovaj režim daje vitalnim poslovima društva: nikakav! Ružić je majstor praznoslovlja i opštih mesta, vičan hedonizmu ali ne i poslovima. Nesposoban je i samouveren u tome.
Njegov pokušaj da objasni masovnu smrt u školi, ispod je ranga svake laičke nesuvislosti. On deli vrednosni sud Boška Obradovića o uticaju „zapadnih vrednosti“ na dečaka-ubicu, ne videvši ovdašnje vrednosti kao okvir za agoniju fragilnog društva, ni sebe kao ministra nedoraslog da vidi bilo šta od toga. Niti da razume šta je, u stvari, njegov posao.
Tu je naravno i otac dečaka-ubice, koji je u svojoj kući imao čitav arsenal sredstava za ubijanje. Ali i ideju kako da nauči dete od desetak godina da repetira, puca, menja okvire i da tako obučen svoje drugove u učionici kasnije vidi kao mete u streljani. Nepoznati su razlozi zašto je učio dete da gađa i pogađa.
Premijerka je objasnila narodu da sistem nije zakazao. Sistem radi. Ovo što imamo – to je sistem.
Noćas je u okolini Mladenovca počinjen novi masovni pokolj. Ministar policije već zna da je to teroristički akt.
Ovaj spisak bi mogao da bude proširen ali i okončan, jer se ovde govori o sistemu koji opstaje kao nelogična tvorevina, koja počinje i okončava se u jednoj ličnosti. Ta ličnost je opsednuta potrebom da bude svuda i da rešava sve, a pošto to ne ume a ne zna da ne zna, sve ostaje nedovršeno i u fazi stalnog konflikta i nepodnošljive tenzije.
Govoriti o nasilju u Srbiji, to bi mogao da bude stereotip koji je objašnjen dihotomnom podelom društva i distribucijom mržnje sa najvišeg mesta. Ali, nasilje (verbalno, realno, latentno) sprovodi se bez prekida, i ima dimenzije vladajuće paranoje. Nasilje nad mišljenjem prethodi pretnjama koje postaju opasne najave istinske fizičke agresije.
Nasilje je već uspostavljeno kao vid jednostrane komunikacije. Pre svega između onih koji imaju legitimnu silu kao podršku, i građana kojima se nasiljem oduzima sloboda misli i govora. Promocija nasilnosti je način i pokušaj kontrole društva, i predstavlja primitivno ispoljavanje vladajuće moći i uspostavljanje dopuštenog modela mišljenja. Tzv. predsedniku novinari „koji nisu njegovi“, postavljaju pitanje uz strah i nelagodu. To je zbog toga što imaju razloga za strah. Čovek koji je dužan da odgovara građanima, postao je njihov sudija.
Iza njega je čitava pretorijanska garda države i prostački agitprop koji će nasilje nad nepodobnima oceniti kao opravdano. Kriminalci su omiljena lica vlasti i uzori srpskoj omladini koja je već davno ostala bez budućnosti.
To još nije potpuna vladavina silom, ali jeste haotični apsolutizam uz kriminalno nasilje, koje postaje neotklonjivi društveni ambijent. I Njujork tajms je obelodanio naviku predsednika SNS-a da se, vršeći apsolutnu vlast, oslanja na kriminalne grupe, to jest na svoje. On je promovisao mleveno ljudsko meso kao sredstvo mafijaškog obračuna, pokazujući najjezivije scene torture kao sliku svoje vladavine.
On je priznao svoju kriminalnu ulogu u rušenju u Savamali, i tako preventivno potvrdio pisanje Njujork tajmsa.
Nasilje u skupštini ne prestaje. Još jedan čovek, čije lice izaziva strah – Milenko Jovanov, nosi u sebi neopisive uvrede za opozicione poslanike, očito uživajući u svom verbalnom sadizmu i nepodnošljivo teškim rečima. Njegov smisao postojanja je realna pretnja i on ostavlja utisak simbola najgoreg raspleta.
Apologija nasilja u Srbiji podstaknuta je i masovnom podrškom Putinovim zločinima u Ukrajini. Taj vrednosni patriotski salto je jedan je od najvećih slomova ovdašnje istorije rodoljublja. Ali doprinosi kultu nasilja i smrti u širem smislu, što Bošku Obradoviću nije dovoljno da razluči poreklo vrednosti koje bi nekoga mogle da odvedu u masovni zločin.
Nisu, naravno sve navedene okolnosti same po sebi dovele do masakra u beogradskoj osnovnoj školi i u okolini Mladenovca. Možda su to izolovani slučajevi. Ili ipak nisu? U budućnosti nas čekaju mnogo strašnije stvari. Akumulacija mržnje i zla ovde se može opipati. Sistem vrednosti nije ni istočni ni zapadni, nego više ne postoji. Skala je okrenuta sasvim naopako i u njoj nema ljudi.
Na društvenim mrežama mnoga deca daju podršku počiniocu masakra u školi, pretvarajući ga u svog idola. Ima vesti da je masovni ubica iz Mladenovca sebe davno prozvao „Malim Kristijanom“.
Čitavi dresirani i plaćeni odredi vladajuće sekte, na mrežama slobodno vređaju i prete smrću svima koje je „sistem“ označio za nepodobne. A na čelu države smrti se i dalje nalazi gospodar svake njene tragedije.
