Draža Petrović, kolumna za portal N1
Ima tome 29 godina kako sam ušao u redakciju dnevnog lista Borba kao apsolutni početnik i tamo mi je urednik Boža rekao da imaju novinare raznih profila, samo im fali jedan novinar mog profila koji bi pratio crnu hroniku.
Moj profil i nije bio nešto, kao što nije ni sada, ruku na srce nije ni anfas nešto bolji od profila, ali shvatio sam mnogo kasnije da to njih nešto nije ni interesovao, koliko su željno čekali da naiđe neka budala i kaže: „Da, ja sam taj profil“, te da sam sebe ubedi kako mu je celog života bio san da od jutra do mraka prati šta rade psihopate, hohštapleri, bitange, barabe & u to vreme veoma popularni takozvani „žestoki momci sa beogradskog asfalta“.
„Šta ćeš, Petroviću, mora i to neko da radi“, utešio sam sebe i počeo da pišem crnu hroniku sa sopstvenom procenom da je bolje to raditi nego da te svaki dan šalju da proveriš pošto su rotkvice, tikvice i crni luk po beogradskim pijacama, što uglavnom rade novinarski početnici. Rotkvice, tikvice i crni luk su, inače, neki dosadni likovi, nikada neka rotkvica nije opljačkala menjačnicu, a crni luk nikada nije napravio sačekušu na autoputu da bi likvidirao neku tikvicu sa zlatnom kajlom oko vrata.
Pacijenti mog novinarskog sektora su to radili na dnevnom nivou, tako da je posao cvetao. Kako njihov, tako i moj, to vam je nekako uzročno-posledična biznis veza koja ne ide jedna bez druge.
Verujem da nikada ne bih ni ostao u novinarstvu da me Bog nije pogledao, bolje reći, da me Boža nije pogledao i rekao mi da im fali crni hroničar, čovek mog profila, jer je kriminal novinarski sektor koji te najbrže izbaci na površinu, posebno devedesetih kada je ta grana privrede bila u usponu.
Boža me još tada učio da nama kao ozbiljnom listu nije toliko bitan rezultat tada nabujalog kriminala, čuvene grinfild investicije devedesetih, već da vazda moramo tražiti uzrok, pa me od tada uvek više kopkalo – kako smo stigli dovde?
E sad, posle sam batalio crnu hroniku i posvetio se drugim žanrovima, ali, zanimljivo, od onih čije sam raskošne aktivnosti tada pratio, čini mi se, preživela su, uz mene, još najmanje dvojica. I ako vas baš zanima ona čuvena rubrika „kucamo na vrata zaboravljenih asova“, koja bi kod njih dvojice mogla eventualno da se zove i „pucamo na vrata zaboravljenih asova“, nećete, što bi se reklo, verovati gde su oni sada i šta rade. Ovi asovi, videćete, nisu zaboravljeni, nego nikako da ih zaboravimo, stalno su nam pred nosom.
Jedan je trenutno glavna zvezda Zadruge na TV Pink, gde je ušao ne zato što je sin legendarnog košarkaša, nego zato što je pre 25 godina ubio jednog momka u beogradskom klubu, pa posle zbog toga odležao devet godina na robiji. I to mu je bila krune poslovne karijere. Zbog koje danas u njega bulji pola Srbije prateći njegove rijaliti dogodovštine.
Drugi je povremena zvezda istog TV formata, dakle Zadruge, jašta nego na TV Pink, u koju ulazi periodično, kad god treba pojačati rejting i šer zvaničnog elektronskog glasila Srpske napredne stranke & predsednika Vučića. Taj drugi povremeno svrati do neke osnovne škole da snima spotove, jer, što bi rekao ministar prosvete – „nije neprijateljski čin ako oni koji se resocijalizuju iskažu želju da promovišu neke pozitivne vrednosti“ (završen citat Ružić Branka od 21. aprila 2023. godine).
Ova dvojica nisu nikada promovisala zapadne vrednosti, što bi rekao pre neki dan dotični Ružić Branko, ako se ne računa da je ovaj prvi robiju odležao u Zapadnoj Srbiji, u Kazneno popravnom domu Valjevo, dok je ovaj drugi u bogatoj zatvorskoj karijeri, između ostalih zatvora, proveo i tri godine u maloletničkom zatvoru u Diseldorfu, Zapadna Nemačka.
I tu su zapadne vrednosti kod njih dvojice stale. Tako da nema govora da njih dvojica promovišu zapadne vrednosti i truju našu decu, nemo’ da brinete. Isključivo promovišu pozitivne vrednosti.
Ima tu još nuspojava iz mog novinarskog sektora iz devedesetih: ima udovica poznatog pljačkaša zapadnih banaka iz osamdesetih, apsolutnog komandanata devedesetih, koja je osim na Pinku, česta gošća i na konvencijama SNS, uopšte jedna savremena varijanta Majke Paraskeve.
Pa ima dvostruki ubica iz nehata, kako je presudio sud, kum najmoćnijeg čoveka u državi, otac malog divljaka s lamborginijem. Pa ima čovek koji je još devedesetih vadio pištolj na studente ispred Skupštine, osoba koja je patentirala našeg predsednika i poslala ga u našu bolju budućnost, redovna govorna scenografija jutarnjih programa nacionalnih frekvencija i Hit tvita, jašta nego na TV Pink.
Tako da, izvinte ako grešim, Srbija više strada zbog apsolutne pobede negativne selekcije, nego zbog zapadnih vrednosti, jer ovde su sve vrednosti isplivale još pre 30 godina i nikako da im padne vrednost. Čak su i selektori negativne selekcije isplivali u to doba i planiraju da ostanu doživotno, otprilike kolko potraje i Srbija.
Te je glupo pitati se: „Kako smo sve ovo dozvolili?“ i „Kako smo došli dovde?“
To je jedino u svemu ovome jasno. Glavno pitanje je zapravo: „Šta nam je sve ovo trebalo?“
