Teofil Pančić, tekst za nedeljnik ''Vreme''
Godinu 2000. dočekali smo na žurci kod N i D, koji su tada stanovali na staroj Podbari, kod Almaške crkve. N se, međutim, napio kao ćuskija pre nego što su došli prvi gosti, i otišao da spava. Situacija je zamirisala na konfuziju i propast, i taj se miris nije ljudski razišao do jutra.
Sa mojim iskustvom, nisam se mnogo nasekirao zbog toga. Već sam prošao sjajne novogodišnje žurke koje su bile uvod u najužasnije godine mog života, kao i propale žurke koje su bile uvod u dobre i lepe godine. Uostalom, tzv. dočeci nikada mi nisu bili omiljeni vid zabave.
Celim svetom tih je dana vladala histerija oko tzv. milenijumske bube, koja je navodno implantirana u naše kompjutere s mračnom namerom da im izede ono nešto digitalne pameti, pa će onda nastati kataklizma: avioni će padati kao kruške, vozovi će se sudarati, a možda zbog neke bubaste greške neki nervozni general započne Treći svetski rat… Nije se, međutim, desilo baš ništa. Ujutru smo se vratili kućama i pouključivali svoje kabaste pentijume i 486-ice, i oni su preli dobroćudno kao i uvek, nisu nam barem eksplodirali u lice, što je stvarno najmanje što smo mogli očekivati od tako pompezno najavljene apokalipse.
A Srbija je ušla u poslednju godinu vladavine Slobodana Miloševića, a da to nije znala. Ili jeste? On, u svakom slučaju, nije imao pojma da je ne toliko opozicija koliko kombinovana snaga nekoliko Šekspirovih komada, sa Magbetom na čelu, već bila u niskom startu da ga odnese bez povratka.
U prethodnoj godini učinio je sve ono što nije smeo, ovaj put ne samo “drugima” (što se ovde vrlo stoički podnosilo) nego i “nama” (što je već bila izdaja jednog nepisanog, ali najvažnijeg ugovora). U godini 2000. nastavio je s brutalnim gaženjem svih normi i formi, od radikalne brutalizacije javnog jezika i ophođenja prema protivnicima, pa do političkih atentata, tako da su se te dve godine nekako spojile u jednu, kao da 1999. nikako nije smela da se završi. Najkasnije Petog oktobra biće nam jasno i zašto.
“Narod” je većinom mentalno preživljavao na opijatima od sve uvrnutijih teorija zavere, oni koje ranije ne bi puštali ni za vikend odjednom su zauzimali najgledanije televizijske predikaonice (poznato?), dresirani smo da mrzimo strane zavojevače i domaće izdajnike, dojučerašnji čuvari mostova i nosioci targeta botovali su po prodavnicama, gradskim autobusima i kućnim savetima jer u to nedužno vreme nije bilo drugih načina, ali i oni su, činilo se, s odmicanjem te 2000. imali sve manje uverenja i snage, a i sve manje ih se čulo.
Većinsku glasnost polako je preuzimala druga strana, i to nikakvi jeftini mađioničarski trikovi nisu mogli da preokrenu.
Koliko prethodne godine, u jednom trenutku se učinilo da trikovi i dalje deluju: cela Srbija posakrivala se 11. avgusta u kuće i podrume od običnog pomračenja Sunca. Možda je to bila rezidua od skorašnjeg bombardovanja, pa su se ljudi plašili svega što dolazi s neba? Šta god je bilo, bilo je jezivo, kao svet napušten od ljudi. Godinu dana kasnije, većini je polako svitalo da opasnost za njih dolazi sa tla, i to domaćeg.
A to leto 2000. bilo je celo jedan veliki pakleni žaropek; zato će vina tog godišta kasnije biti tako cenjena. Topio sam se i izdisao pod ravnim krovom usijane mansarde u kojoj ni noću ne bi ozbiljnije zasvežilo, i jednog dana mi je prosto dokokotalo: ušao sam u usputnu prodavnicu klima uređaja i bez mnogo premišljanja kupio valjda najbolji u ponudi. Bila je to prva klima u mojoj zgradi. Činjenica da je usred najgoreg zvizdana ekipa majstora već sutradan došla da je montira, govori koliko je to još bila retka stvar. Beda devedesetih vrištala je iz nas na sve zamislive načine.
Krug ljudi s kojima sam bio blizak, privatno i profesionalno, proveo je te dane, zapravo te noći od januara do oktobra, u gotovo histeričnom žuriranju, po kućama i po gradu, kao da nam je trebalo stalno dotakanje zaborava da godinu potpune dekadencije i raspada preživimo ne raspavši se; zašto, uostalom, da ne sačekamo da se prvo raspadne On? Mada, “sačekati” nije baš dobra reč, jer je svako kako je umeo i mogao na tom Njegovom raspadanju radio. Bila jeto “dnevna” strana” naših života, i obe smo vozali paralelno bez prenaprezanja jer smo bili mladi i zdravi.
Protrčao sam na brzinu kroz Nuspojave koje sam ispisivao tokom 2000, zaključno s 5. oktobrom. I, na šta mi najviše liče? Na Nuspojave kakve ispisujem poslednjih godina. Ista represija i iste psihoze pomahnitale moći od kojih pokušavaš da se odbraniš kao teniser na kojeg petorica istovremeno bacaju lopte. Ista bolest jezika kao bolest društva.
Kako god, onda je došla jesen i “izborne aktivnosti”, ni nalik na bilo šta što smo videli pre. Srbija je, po prvi i poslednji put, zaličila na Društvo. Tu je svako imao svoje mesto i ulogu: političari, novinari, umetnici, administracija, studenti, radnici. Kohezija je potrajala do trenutka ostvarenja svog praktičnog, jednokratnog cilja, a potom više niko nije znao šta bi sa njom.
I onda je došao taj dan, 5. oktobar, i iz dima pred Skupštinom rodilo se nešto novo, jedna šansa i jedna nada. Šta god da je bilo kasnije, beskrajno je vredelo doživeti sve to. Uveče smo, još pomalo nesigurni da je promena moguća i stvarna, došli pred zgradu “Politike” i čekali njeno večernje izdanje, kao da se u Srbiji ništa ne može dogoditi dok “Politika” ne prizna da se to dogodilo. Jedan građanin, širok osmeh i zlatan zub, prišao mi je oduševljeno i pitao: “Jeste li vi onaj… Aleksandar Timofejev?”
“Jesam, prijatelju, ja sam Timofejev.” Pali smo jedan drugom u zagrljaj.
