Podsećanje na ovu kolumnu Teofila Pančića iz 2013. godine, koja je objavljena i u njegovoj knjizi „Privođenje Bube Erdeljan“, čiji je izdavač Čarobna knjiga
Piše: Teofil Pančić
Hoće li taj momak, Bris Taton iz Tuluza, star dvadeset i osam godina, preživeti Beograd i Srbiju?
U vreme dok ovo pišem, baš u istorijskom danu kada je vlast u Srbiji javno abdicirala u korist neofašističke rulje, taj momak se bori za život, a za njegov se život bore i valjda najelitniji lekari srpski, pa opet, pitanje je šta će biti, jer lekari nam jesu dobri, ali tek što su nam siledžije, to je čudo jedno: najviši svetski kvalitet, kaljen u ratu i u miru, kod kuće i na strani. Što oni rasparaju, to niko više ne sašije.
Uostalom, ulagali smo u njihov razvoj mnogo, već dvadeset godina, i sada nam se to vraća, s obilnim kamatama.
Bris Taton i njegovi drugari možda ništa nisu znali o tome, ako su nešto i načuli, kanda su mislili da je to zlobna propaganda, jer eto, nisu li i razne francuske novine pisale kako je tamo dole u tom Beogradu „sjajan noćni život“, ludilo i šizenje, a Bris i ekipa vole sve što vole mladi, pa zašto se onda ne bi došlo u Beograd dan-dva ranije, da se usput malko okuse čari tog raspojasanog balkanskog kermesa, gledali su oni to kod Kusturice, nije li to baš trešik i simpatik?
Ah da, momci su došli baš iz Tuluza baš ovamo jer je fudbalski klub za koji navijaju igrao protiv Partizana. Oni, međutim, nisu navijači u onom smislu u kojem navijači ovde još jedino i postoje kao vidljiva grupa: nisu huligani, zlotvori i besprizornici umotani u boje tamo već nekog svog govnarskog kluba, nisu razbijači tuđih gradova i tuđih glava, nego samo obični mlaci „bez klupskih obeležja“ kojima je fudbalski turizam lep izgovor za dobar provod.
A provod je, recimo, spokojno sedeti u nekoj bašti na septembarskom suncu, pijuckati piće, razgledati prolazeće devojke i razmenjivati muške pošalice na maternjem francuskom, savršeno nesvestan da te to može koštati glave. Ono što se sručilo na njih kao nekakva oluja iz kristalno čistog i vedrog neba bilo je nešto od čega se nisu mogli nikako odbraniti, ponajpre zato što nisu ni znali da će od nečega trebati da se brane.
Oni su naivno mislili da su krenuli u „balkanski provod“ iz Kusturičinih dosadnih manirizama. Niko ih nije obavestio da idu u balkanski rat. A kamoli da su provod i rat suverenim gospodarima naših ulica ionako jedno te isto.
I džaba sad što Taton i drugari izgleda nisu iz te priče: kad se jedna fudbalska banda potuče s drugom fudbalskom bandom, to je jedno, a drugo je kad banda nasrne na nekoga ko joj nije sparing-partner ni u čemu, pa neka je i sto puta iz Tuluza. Tja, da nisu našli nikoga iz Tuluza, poslužio bi svrsi i neko iz Pariza, a da nije bilo nikog iz Pariza, upotrebljiv bi bio i neko iz Male Krsne.
Važno je samo proveseliti se krckanju kostiju svoga brata, važno je samo satanski použivati u gužvanju i izobličenju ljudskog lika, dakle božjeg lika, a sve drugo su tek debilni izgovori za čisto i samosvrhovito zlo, izgovori u koje odavno ne veruju ni oni koji u štošta debilno vole verovati.
Svi se sada nešto čude i zgražavaju nad sudbinom Brisa Tatona. LJudi koji su nam koliko do juče poletno emitovali iluziju kako vladaju Srbijom – kojom zapravo vladaju horde besprizornika koje slobodno određuju šta se sme, a šta se pak ne sme – javno sve krše prste od sekiracije, i obećavaju kako će napadači na Tulužane videti-svoga-boga, i kako „takvo ponašanje više neće biti tolerisano“, i dobro, neko će verovatno zbog ovoga i završiti u zatvoru (dok ga sudija ne pusti; sudija ovde uvek svakog pusti, ovako ili onako), jer je bruka malko odviše međunarodne naravi.
Pa opet, nećete naći nikoga da im iskreno veruje da će se išta stvarno promeniti, jer se tu više nema kome i čemu verovati. Ima, dakako, i drugde huligana, ima i drugde patrolirajućih uličnih fašista, ali malo gde – to jest, tek u još ponekoj potkontinentalnoj banana-državici – naići ćete na ova čuda i pokore što ovde džikljaju, jer samo u ovoj i nekoliko srodnih zemljica društveni talog i ljudski ološ ima podršku političku i finansijsku, pojačku i poetsku, samo ovde iza njih stoje i fudbalski klubovi i polukonspirativne profašističke organizacije i falange, i parapatriotske stranke, i Rodoljupci iz akademskih krugova, a ni Crkva baš nešto nije stigla da se ogradi od njih, valjda je previše zauzeta pravednim povraćajem nepravedno stečene imovine, šta li?
Ne zna nesrećni Bris Taton šta se to okomilo na njega onog kobnog dana, i neka je sreće da preživi, da se izvuče, da se oporavi, verovatno nikada neće ni saznati ko ga je sve tukao onog dana, niti će razumeti ono što mu je savršeno nerazumljivo jer ništa slično nije nikada sreo: da su u palicama i pesnicama uličnog šljama bile sublimisane zle energije visokih prelata i univerzitetskih profesora i voznesenih pesnika i ko zna sve koga ko živi ubeđen kako nije luk ni jeo ni mirisao tog dana na Obilićevom vencu. A otkud im onda toliki bazd iz usta, da mi je znati?
Beograd 2013.
