Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Dakle, ovako je to bilo. Marku Vidojkoviću su pretili, krvoločno i uporno, sve dok naposletku nije „relociran“ iz Srbije.
A zašto su mu pretili? Pojednostavljeno rečeno, zato što je tvrdio i obrazlagao da je Srbija loše i sve gore mesto za život, a da to ima da zahvali svom sve neprisebnijem vladaru i sviti oko njega, ali i mnogima koji se prave da su mu opozicija, i još mnogijima koji mrakove u glavi ispoljavaju kroz nasilje i mržnju.
Šta od toga može biti bar malo netačno?
Redosled je ovde, dakle, jasan: prvo pretnje, pa „relokacija“.
Marko Janketić je, pak, u nekom intervjuu rekao da Srbija nije dobro mesto za život i da neće biti dobro mesto za život njegove dece jer je on, Janketić, izgubio veru da se ovde može nešto bitno promeniti na bolje u neko iole dogledno vreme – a to je vreme koje se meri životima generacija. I da on zato ne vidi prosperitetnu budućnost svoje dece ovde.
Zbog tih reči, iskrenih i nepretencioznih reči jednog glumca i oca, Marko Janketić je zasut uvredama i pretnjama.
Bilo je, naravno, i „razumnih predloga“ da se Janketić, ako mu već nije dobro ovde gde odlično živi od narodnih para (tj. uspešno se bavi svojim glumačkim poslom) potraži sreću negde gde će mu biti više po volji.
Janketić je, dakle, govorio o svojevrsnoj dobrovoljno-iznuđenoj „relokaciji“ iz Srbije kao jedinoj dugoročnoj perspektivi koju je u stanju da sagleda, možda ne za sebe i svoju generaciju, za koje je u izvesnom smislu reči prekasno, ali svakako za one koji dolaze.
Neko ko u ovim rečima ne prepoznaje melanholiju, rezignaciju, pa i očaj, taj ne vidi ništa i ne oseća ništa, i učinio bi sebi veliku uslugu kada bi ćutao.
Kako god, redosled je kod Janketića bio obrnut nego kod njegovog imenjaka Vidojkovića: prvo rezigniran govor o „relokaciji“ kao izlazu iz nužde, a onda uvrede i pretnje kao reakcija samozvanih čuvara… čega, zapravo?
„Nacionalne časti“? U čemu se ona ogleda i šta oni znaju o tome, i zašto im se čini da baš o tome nešto znaju kad inače ne znaju ništa ni o čemu?
I tako se naposletku sve svede na isto: na ološ i polusvet koji boljima i čestitijima od sebe odmerava patriotizam i preti im odmazdom zato što ne liče na njih.
A i generalno je nejasno kako dolazi do toga, na osnovu kojeg hroničnog poremećaja u percepciji stvarnosti, da neko umisli da je izabran da čuva Srbiju i njen dobar glas od Vidojkovića, Janketića ili bilo koga trećeg?
I da li su zemlji dobroj za život uopšte potrebni samozvani čuvari, ili se ona čuva sama?
Naravno, ne postoji jedna i jedinstvena definicija ni dobrog ni lošeg života, nego je svako za sebe određuje prema svojim prioritetima, i baš tako treba da bude.
Ima ljudi kojima je život izvan Sbije (ili bilo koje druge „rodne grude“) nepotreban, nezamisliv i neprihvatljiv, i to je sasvim legitimno.
Legitimno je i da oni misle da je njihova zemlja (Srbija, Holandija, Laos, Gvineja Bisao…) najbolja i najlepša na svetu, i da im za to nisu potrebni dokazi, jer se ta vrsta emocije na dokazima ne zasniva i ne drži.
Nevolja nastaje kada takvi pomisle da svoj unutrašnji svet mogu i smeju da nameću i određuju drugima, da ga propisuju kao univerzalnu meru.
I još nešto je ovde važno.
Zemlje u koje se odlazi dobrovoljno i masovno, toliko da one imaju problem kako da ograniče broj useljenika, obično nemaju razvijenu potkulturu branilaca nacionalne i državne časti – ako samu borbu protiv „viška“ imigranata“ ne računamo u to – i simboličkog ili stvarnog proterivanja manjinskih i kritičkih glasova, jer želja i potreba tolikih ljudi sa svih strana da se baš tamo nasele dovoljno govori o tim zemljama.
Zato tužna, gubitnička potkultura agresivnih natpatriota narogušenih na svaku reč koja rasklimava njihove mitove i slatka sujeverja najbolje uspeva tamo gde se pojavljuje kao uteha, anestetik širokog spektra, sredstvo samozavaravanja s kojim se valjda lakše pregura kroz guravi život.
Marko i Marko su, svako na svoj način, osetili njenu agresiju i bes; druga strana te potkulture, kad dejstvo anestetka oslabi, puka je nesreća i ništavilo.
