Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
„Sit gladnom ne veruje“, kaže poslovica. Gladan, međutim, nema luksuz načelnog nepoverenja, nego pažljivo osluškuje šta mu sit poručuje, i ima li u tome neke male, a tako dragocene vajde za njega, za gladnog.
Kada trgovinski lanac koji inače važi za mesto gde se kupuje povoljnije obznani da će jednog dana, i samo tog jednog dana, ćevapčići u njegovim inače prostranim frižiderima koštati tek pola od uobičajene cene, gladni ne čekaju da im se dva puta kaže, nego pohrle u susret tako željenim prutićima od junećeg ili mešanog mesa, gde naiđu na veliki broj sapatnika koje je ista želja i potreba dovela na isto mesto u isto vreme.
A ko zna, sto mu muka, hoće li tih ćevapčića biti dovoljno za sve? Istrenirani smo, kroz generacije, da u svakom trenutku može da se pojavi neka robustna tetka u belom mantilu i oglasi razlaz, jer da nema više, i da više neće biti, sve do nekog ko zna kojeg dana u neodredivoj budućnosti. A do tada valja preživeti i bez ćevapa i bez koječega još.
Možda se, doduše, sutra pojave čačkalice, špilhozne, voćni jogurt od mušmule ili čuda od labuda u salamuri na atraktivnom sniženju, ali ćevapi su ćevapi, prikane, to se ne propušta.
I zato se do njih valja probiti što pre, bez oklevanja i bez presedanja. Neka presedne nekom drugom, nas se to ne tiče.
Jedni na snagu, drugi na bezobrazluk, treći na kukanje, četvrti na vižljastost, peti na lukavstvo, svi se jagme i guraju pred onim frižiderčinama, a poneko stoji malko sa strane – taj se verovatno već obezbedio – i snima opštu otimačinu e ne bi li je postavio na tzv. društvene mreže, gde će oni koji gladnima ne veruju na miru moći da cokću „uh, kakva smo stoka“, ili samosažalno uzdišu „gde ja to živim“.
Scene onog čerupanja zaista izgledaju degradirajuće, ali ne znam kako bi drugačije mogle da izgledaju scene u kojima se sistemska, hronična sirotinja jagmi za ono malo nečega što voli, a što može da plati? Sad, pa ko zna kad.
Ili možda „sirotinja“ nije dobro ni tačno ime za te ljude? Jer, kako bismo onda zvali one koji u te radnje ni ne ulaze, ili se bar oko tih frižidera ne otimaju, jer je i to što se zove jeftino, pa još na jedan dan prepolovljeno, njima previše, previsoko, predaleko?
A ni oni nisu baš spavači pod mostovima nego deo neke društvene strukture, negde rade ili su radili, negde stanuju i negde glasaju ili bi mogli da glasaju kad im krčanje creva ne bi isuviše ometalo signal za političko angažovanje.
I šta sad da radimo, da pitamo one što se ćuškaju pred frižiderima za skoro džabalesku ćevapčiće, ili one kojima je i to previše, šta misle i šta sanjaju o Kosovu, Rusiji, Evropskoj uniji, o demokratiji, slobodi medija, većini i manjini, o „porodičnim vrednostima“, o Ratku Mladiću, Zoranu Đinđiću i ostalim bulevarima?
Naposletku, o Onome koji im je podario ovu zlatnu dekadu u kojoj imaju svako pravo da se guraju i otimaju za ćevape na popustovom popustu, ukoliko im je standard dovoljno nenizak za to?
Jesu li ti ljudi koji se čepe pred frižiderima oni isti koji sve umornije i sa sve manje entuzijazma ocvalih učesnika nekakve okasnele ekskurzije ulaze u one autobuse koji ih organizovano odvoze da kliču i proklinju, da pružaju podršku i izražavaju protest, da čine i statiraju masu koja se proglašava za Narod, za razliku od neke druge mase, velike ali nesakupljene koja nije Narod nego nešto suprotno od njega, samo se prava i dovoljno otrovna reč za to još traži?
Verovatno jesu, ne baš beznačajnim delom, ali ima li još iko ko tamo nije i tamo ne pripada snage i volje da nad time lamentira i morališe?
Jesu li Oni zaista Oni a Mi zaista Mi, ili su poraz, pad i poniženje zajednički, bez obzira na to što ih neki jasno prepoznaju a neki drugi o tome ne umeju ili prosto ne žele da misle, prezauzeti borbom za poslednji ćevap ili nešto drugo?
O tome bi, dakle, možda trebalo misliti nad onim slikama iz Kragujevca, Šapca ili grada ko zna kog. Ne pitaj ko su ti ljudi što se biju za ćevape – to si ti, samo se još ne raspoznaješ.
Ako ne danas, bićeš sutra.
