Piše: Svetislav Basara
Nakon što je izjavio da od otpriznavanja Kosova nema ništa - i izjavu dosolio najavom pooštravanja sankcija Rusiji - crnogorski novopredsednik Milatović je onomad otišao i korak dalje u razočaravanju šarene ekipe okupljene u kozaračkom kolu koje je slavilo njegovu pobedu i blagoizjavio da je u Srebrenici počinjen genocid.
Momentalno su slavljenici nikom poniknuli, još su momentalnije zamukli pokliči „treba nam Milatović“, a obično dobro obavešteni izvori su izvestili da se - čuvši šta je Jakov rekao - Mile Dodik toliko strunio da je morao ići na saljevanje strave. Ko biva... glagolji Mile, preče mu Sarajevo nego Banjaluka.
Ako Milatovićeva šok-bomba nije dimna - tj. ako nije sračunata na to da se međunarodni Vlasi ne dosete - onda je Crna Gora na dobrom putu da se svrsta u red ozbiljnih država, koje ne menjaju kompletne administracije i politike posle svake smene vlasti.
Bila Jakovljeva bomba šok ili jok, Crnoj Gori sledi period iskušenja vrlo sličnih onima sa kojima se Srbija suočila posle Miloševićevog strmopizda. Ovako će to otprilike izgledati. Kao i Milošević u Srbiji, Ðukanović je crnogorski savez komunista preimenovao u DPS, a komunistima se - svejedno pod kojim imenom nastupali u javnosti - svašta može prigovoriti osim smisla za disciplinu (i volje) za organizaciju.
Sve je to manjkalo (i sve više manjka) i srpskoj i crnogorskoj demokratskoj opoziciji i to se videlo odmah posle Miloševićevog strmopizda, kad su ljudi nove vlasti nasuti u mehove starih institucija i kad su se suočili s takvim izazovima kao što je zavođenje u najobičnije protokole faksova pristiglih na vladu.
Osim DS-a, koji je (donekle) bio ustrojen onako kako je program stranke predviđao da uredi državu, sve ostale stranke DOS-a - sa izuzetkom DSS-a, koji je bio ustrojen po PS-u domaćih i ruskih službi - blagog pojma nisu imale šta da rade sa vlašću koja ih je zadesila, što je došlo ko kec na desetku raznoraznim mutikašama i lopužama, koje su i te kako znale kako da iskoriste prednosti vlasti.
Nacionalističke stranke - kojih je ubedljiva većina i u Srbiji i u Crnoj Gori, postižu zavidan stepen discipline i organizacije u situacijama kad nekog treba strmopizditi ili nešto upropastiti, ali uvek zataje kad treba nešto izgraditi ili bar održavati već postojeće. Samo sloga Srbina spasava redovno pada na tom ispitu zbog večnog pitanja od 1.000.000.000 perpera - „đe sam ja tune“.
Dve godine su crnogorski Srbi nedremano litijali, da bi, nakon što su osvojili tesnu parlamentarnu većinu, za manje od dve godine upropastili koliko-toliko izgrađene institucije, ali i jedni druge. Jedini se tu ovajdio Sejdo Abazović, ideološki polivalentan, politički potpuno beznačajan, ali izvanredan korisnik tuđih gluposti.
Koliko vidim, Sejdo je spreman ko zapeta puška da se - u svojstvu jezička na vagi - prišljamči Milatoviću i Evropi sad. Ako u tome uspe, onda, Jakove, piši propalo.
