Piše: Svetislav Basara
Jedan od mnoštva zlih usuda Srbije je stanje svesti koje sam svojevremeno nazvao „seljački idealizam“. To je, ukratko, čemerna politička filozofija sekapersi, nezavisnih (naročito vanstranačkih) intelektualaca, rentaslobodnih novinara, njihovih robovlasnika, ukratko, ekipe koja decenijama sedi u septičkoj jami, u g*vnima do guše, d*petom ne mrda i nedremano očekuje pojavu alhemičara koji će iz govana ekstrahovati parfem „šanel 5“.
Drugi zli usud Srbije su „seljački pragmatičari“. To su realisti kojima su g*vna prirodna sredina, koji obema nogama čvrsto stoje na tlu septičke jame, koji od raspoloživih g*vana prave pite i koji podršku namiču obećanjima da će govana biti kol’ko ‘oćeš (ko, božemeprosti, u onom logoraškom vicu).
I tako to u Srbiji ide od nastanka, s tim što su s protokom vremena seljački idealisti sve pasivniji, neorganizovaniji, da bi se u poslednjih petnaestak godina srozali u manifestnu imbecilnost.
E, upravo su se seljački idealisti ponajviše obradovali strmopizdu Mila Ðukanovića, jer da je Milo, ju-ju, bio diktator, nepotista - dopisati šta sam propustio - i jer da je vladao jedva malo kraće od Tita. Ima Ðukanović, fakat, ihaha putera na glavi, ali, pazite, baviti se politikom - pride u turbulentnim vremenima - a nemati putera na glavi i ne omastiti brk, e, pa to je nemoguća misija. Bilo gde na svetu.
Godinama sam seljačkoidealistički pomišljao e da bi sreće da se Milo rodio u Srbiji, da bih se odmah potom vraćao seljačkom realizmu i mirio sa činjenicom da je bilo apsolutno nemoguće da u mrsomudnoj i beskarakternoj cincarsko-kalburskoj sredini apsolutna nemoguća pojava ličnosti poput Mila Ðukanovića, a ako se neka slična pukim slučajem i pojavi - Ðinđić, recimo - složna braća je brzo likvidiraju.
Crna Gora je ipak Crna Gora, još tu ima dosta čestitosti, još se tu (ponekad) drži reč. Sve rečeno važi i za Srbe iz Crne Gore. Pa čak i za one najtvrđe - Andriju Mandića, recimo (lično ga poznajem) - koji je u poređenju sa ovdašnjim Guzijanima, Boškićima, Jovanovićima i Zavetnicama etalon lične i političke kulture i odmerenosti.
Ukoliko novi predsednik Milatović odoli pritiscima da se ne pretvori u marionetu Beograda i (posredno) Moskve - a ima indicija da bi se mogao odupreti - lako se može dogoditi da Crna Gora nastavi putem kojim je krenula na obostranu dobrobit i Crnogoraca i crnogorskih Srba, koji bi - ako budu imali pameti - morali da se okanu iredentističkog avanturizma i da se prema Srbiji odnose kao Austrijanci prema Nemcima, što će reći da naprave razliku između narodnosti i državnosti.
Da su CG Srbi tako postupili, skratili bi Milovu vladavinu za najmanje deset godina, Milu odali priznanje za sve što je uradio i krenuli dalje. Naša sutrašnja kolumna je posvećena virtuelnoj istoriji, tj. pitanju od 1.000.000.000 perpera: šta bi bilo da se Milo nekim čudom ipak rodio u Srbiji?
