Piše: Svetislav Basara
Na neopisivu sreću i ushićenost žutara ovdašnjih, Blica i posestrime joj Nove, u drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori pobedu je odneo Jakov Milatović - sa kojim su se žutare već intimizirale, zovu ga samo „Jakov“ - sada će, pretpostavljam, uslediti kampanja „Treba nam Milatović“.
Da će neki Milatović - makar i ovakav, kao ovaj crnogorski - zadugo ostati nemoguća misija u Srbiji, dokaz je podastrla afera Marko Janketić, koja je usledila neposredno posle afere Miloš Biković, a u koju je posredno uključena i žutara Nova. Elem, Janketić je u nekom Novinom blogu između ostalog rekao „da bi savetovao svoje ćerke da spakuju kofere, kupe avionsku kartu u jednom smeru i napuste državu jer ovde nikada neće biti bolje“ i osvrnuo se na velike „Srbe kojima su puna usta Kosova“ (a koji su sinove i ćerke masovno otpremili u London, Pariz i Njujork, kao što su to listom učinili i njihovi kremaljski sponzori, prim. aut.).
Da u Srbiji vaistinu nikada neće biti bolje, potvrdio je cunami društvenomrežnih odjeka i reagovanja na Janketićevu izjavu prepun uvreda, izliva mržnje, nipodaštavanja i pretnji. Već čujem primedbu iz Euromahale i Krugova dvojke: ko biva... nisu svi Srbi takvi. Ne kažem da su svi takvi, ali ću reći da „više nego ubedljiva“ većina onih koji „nisu takvi“ - sa časnim izuzetkom nekolicine glumaca koji su stali u Janketićevu odbranu - ćuti pred „onakvima“, u strahu da bi se, ako se oglase, i oni mogli naći na udaru tviteraških crnih trojki, a možda dobiti i po pičci.
Ne kažem ni da su 2003. svi želeli da Ðinđić bude ubijen - iako su manje-više svi želeli da mu „vide leđa“ - ali su svi ćutali pred cunamijem laži, kleveta i huškanja na ubistvo premijera mesecima, plasiranim iz radionice Koštuničinog Gebelsa Glavonje Tijanića. Glavonjin klevetničko-huškački cunami bio je pučistički „probni balon“. Pučisti su tada mimo običaja napravili račun s krčmarom. Ovako su računali: ako Ðinđića svi prezru i zamrze, ako niko ne stane u njegovu odbranu - a manje-više niko nije stao - niko neće ni zažaliti, kamoli se pobuniti ako ga roknemo, pa su izdali licence to kill.
Ali jbg, u ovom guravom svijetu koji je tirjan i tirjaninu, kamoli krčmaru, ponekad i krčmar napravi račun bez krčmara, pa su pučisti (privremeno) prdnuli u čabar, a da je bilo smelosti i političke volje, mnogi od njih bi, uprkos intervencijama iz prijateljskih istočnih zemalja, završili i na robiji. Budući da smelosti i političke volje nije bilo - a da je intervencija bilo - pučisti su se dokopali vlasti sa zakašnjenjem od godinu dana.
I tek od tada naovamo kreće zaumni cunami nekažnjenih paljevina džamija, ambasada i paranormalnog „nedavanja“ Kosova po cenu razaranja Beograda. Sve je to prolazilo, kao što prolaze napadi na Janketića, nezapaženo, u tišini, pognutih glava u večnom čekanju Krivokapića, Stanivukovića i Milatovića. Utuvite: kukavičluk onih koji si laskaju da nisu „takvi“ je „hrabrost“ kukavica koji ne kriju kakvi su.
