Piše: Svetislav Basara
I ako opevanu u narodnoj pesmi, koja je (ako se dobro sećam) bila obavezna lektira u osnovnim školama u SR Srbiji, naslovno ropstvo nije izazvalo ni delić furtutme koja se podigla oko ropstva Vučićević J. Dragana, glodura Informera, koje je uspešno okončano posle samo 24h. Stojan je odrapio mnogo duže.
Istražimo najpre „meritum“ ropstva. Ovako je to bilo. DJV je po (privatnoj) tužbi Jugoslava Ćosića za uvredu osuđen na novčanu kaznu od 200.000 RSD. Strunjenom valjda činjenicom da se nadležni kadija uopšte držnuo da mu onako nevinom odrapi kaznu, u DJV-u je proključala junačka krv predaka pa je odlučio da stane u odbranu „slobode izražavanja“ ili već neke slobode.
Budući, međutim, da je Srbija, je li, pravna država i da se carska i kadijska ne poriču, DJV je SNiS-u obznanio odluku da umesto da plati kaznu, u znak protesta odrobija šest meseci. Čuvši koliko dana mardelja sleduje zbog neplaćanja kazne od 200.000 RSD, ne mogodoh a da ne pomislim da je, osim zatvorskog, sve drugo poskupelo. (A ovamo kažu da sloboda nema cenu.)
Nije to bio kraj mojim zatvorskim kontemplacijama. Malo kasnije zaključih da se - uzimajući u obzir nezaposlenost i skupoću - u Srbiji najviše isplati živeti u zatvoru. Napraviš sranje u protvivvrednosti od 200.000 RSD i miran si pola godine. Sve džabe: stan, tri obroka dnevno, ima TV sala i biblioteka, nije baš Hajat, ali ne prokišnjava, a i govana ima kolko oćeš.
'Pravdoljubiv' kakav je, DJV je glatko odbio ponudu da Najviše Mesto (Vučić) plati kaznu i u propisani dan se - okružen kamerama i buljukom novindžija (svih boja) - pojavio na zatvorskoj prijavnici, gde ga je sačekao Simo Spasić u majici sa logom N1, koji je SNiS-u obznanio da će DJV u zatvor kročiti samo preko njega mrtvog.
Da ne dužim: DJV je prošao kroz Simu, Simo je ostao živ, DJV ušao u zatvor, odakle je sutradan izašao jer mu je kaznu platila supruga. I - šta? Što reko naš narod - gde si bio, nigde, šta si radio, ništa, mnogo buke ni oko čega ili - tačnije - mnogo ničega oko buke.
Sad prelazimo na meritum stvari. Još dok je DJV-ovo ropstvo bilo u fazi ekspres lonca, hteo sam da se opkladim sa mojim pajtašima u kafanici da će DJV-ovo kerebečenje i prenemaganje postati udarna vest - i tema visokoučenih analiza i komentara - na nerežimskim televizorima i u opozicionim novinama, ali niko nije hteo da prihvati opkladu jer su i vrapci znali da će biti tako.
Moja neznatnost ne samo što džaba kreči nego daje i besplatne savete. (Koje, naravno, niko ne sluša.) Jedan od besplatnih saveta tzv. slobodnim medijima bio je da se okanu ćoravog posla direktnog prenošenja seljačkih performansa i kerebečenja, poput napred opisanog, sračunatih na postiđivanje režimskih performera (inoformera) i posledično obaranje rejtinga prikazivanjem budalaština kojima je cilj da budu što više prikazivane.
Umesto da krenu stopama antirežimskog NIN-a pa da objavljuju ozbiljne sadržaje poput planova za osnivanje legije qwraza, pardon staraca.
