Piše: Svetislav Basara
Da sam, umesto što džaba krečim, otvorio studio za proricanje političkih sudbina, grdne bih pare namlatio. Stvar je u tome što mi to profesionalna čast džaba molera ne bi dozvolila. Objasniću. Jeste da bih svakom predvideo političku budućnost do u tančine, ali bih bio varalica, jer proročanstva ne bih izricao na osnovu mistične prekognicije nego na osnovu činjenice da se beslovesne reakcije na određene situacije u Srbiji ponavljaju sa empirijskom zakonomernošću.
Još onomad sam napisao da će ukoliko Milatović pobedi, opozicione žutare momentalno raspisati poternicu za „našim Milatovićem“. I šta? Nije se CG Milatović čestito otreznio od pobedničkog šampanjca, a na portalu Nove je zapandrčen naslov: „Srbija još nema svog Jakova. Koliko je opozicija daleko od crnogorskog scenarija?“
Na pitanje od 1.000.000.000.000 muda sterlinga u drahmama - „zašto Srbija nema svog Jakova“ - odgovor su pokušali da daju usual suspectsi, renomirani vejači ovejane opozicone suštine, od kojih je dobar broj zaključio da se za „srpskog Jakova“ još nisu stekli uslovi, a ka će, zna Đekna.
Da sam ja opozicija, potražio bih „našeg Jakova“ na pravom mestu - u slavljeničkom kozaračkom kolu upriličenom u čast proslave Milatovićeve pobede, u koje su se - sve škrgućući zubima, ali uturajući prste u bratska dupeta - uhvatile sledeće persone dramatis: Šešelj, Koštunica, Guzijan, Đilas, Marinika, Lutovac, Pavle Grbović, Đorđe Vukadinović, Blic, Nova, RT Balkan, Savo Manojlović, Vesna Pešić, Ćuta, Guta, Tuta i Muta. (Izvor: Tviter. Spisak nepotpun. Za tačnost informacije ne garantujem.)
Kad bi se istorija ponovila - što nije isključeno - i kad bi tenkovske brigade ponovo krenule auto-putem ka Vukovaru, ista ekipa iz Jakovljevog pobedničkog kozaračkog kola (minus Vesna Pešić) rasporedila bi se po nadvožnjacima i bacala bukete crvenih ruža na oslobodilačku kolonu, s tim da bi Šešelj & Co stajali u prvim redovima, ostatak u drugom planu, dočim bi se oni najuviđavniji pravili da nisu tu.
Jakovi (svih boja) mogući su isključivo u sredinama sa jasno polarizovanim politikama (nebitno koje boje) i suprotstavljenim vrednosnim sistemima (boja takođe nebitna), što je u Crnoj Gori bio slučaj, a u Srbiji po svemu sudeći nikad neće biti.
U Srbiji (možda i oduvek) postoji samo jedna politika i samo jedan (bezvredni) vrednosni sistem (znamo kako je završio pokušaj da se o promeni.) Naši wannabe Jakovi ili su 1. Vučići light (iz perioda 2012-2014) ili Vučići Abarth, ekstremniji od Vučića iz devedesetih.
Koliko god crnogorski Jakov - light verzija banjalučkog Stanivukovića - bio politički nepismena, populistička figura svetosavske provenijencije, i takav za najmanje tri koplja nadmašuje najboljeg-najistaknutijeg - nepotrebno precrtati, srbijanskog pretendenta na titulu Jakov.
Nemojte se začuditi ako jednoga dana u ne tako dalekoj budućnosti na konkursu za srpskog Jakova, umesto srpskog Jakova, pobedi srpski Pol Pot. Kome unapred želim dobrodošlicu.
