Piše: Svetislav Basara
Šta je to BCKČ, doznaćete kasnije. Dobro bi bilo - bar se ovoj babi tako snilo - da je neki političar kova Ðukanović Mila, zašto ne i Milo, došao na vlast u Srbiji 1990. i na vlasti ostao do pre neki dan. Ali, jbg, nemamo mi „visinu“ za političare Milovog kova, a kad se neki pukim slučajem pojavi, onda ga složna braća brzo skenjaju.
U mučnom procesu tranzicije zakasnelih nacija i nedovršenih državnih provizorijuma - a takve su, sa (delimičnim) izuzetkom Slovenije, sve ex Yu banana-državice - česte, ponekad i nasilne promene vladajućih garnitura samo komplikuju stvar, što će reći dodatno povećavaju nacionalne zakasnelosti i državne nedovršenosti.
Bilo kako bilo, Crnoj Gori je zapao Milo, a nama je zapao Milošević. Takozvani background takoreći im je isti - obojica Crnogorci, obojica kadrovi SKJ. Obojica će, takođe, do maksimuma, iako svako sa svojim predznakom, iskoristiti političke veštine i iskustva napabirčena u političkom sistemu socijalističkog samoupravljanja, čiji će poslednji ostaci otići u grob zajedno sa Dačićem, baštinikom stare škole.
Srećna okolnost za Crnu Goru je što je tamošnju politiku, uz malu pomoć prijatelja, krojio lično Milo, nesrećna okolnost za Srbiju (i tragična po Miloševića) bila je što je Miloševiću politiku krojio ambiciozni, polupismeni, rapalj sa megalomanskim ambicijama, Ćosić.
Milo je izvesno, ne baš kratko vreme, bio lojalno „drugo oko“ u glavi, disciplinovano je učestvovao u beogradskim avanturističkim projektima - šta je o tome lično mislio, možda će izneti u memoarima - ali je u jednom trenutku dokonao da će ga istrajavanje na tom projektu odvesti u Hag, pa se blagovremeno, ali postepeno distancirao od beogradskih mahnitanja.
Imao je, doduše, jednu veliku prednost u odnosu na Miloševića. Nije imao beogradsku cincarsko-kalbursku čaršiju (u daljem tekstu (BCKČ) na grbači. Nije da BCKČ nije pokušavala - i dalje to pokušava, ali je hendikepirana Ćosićevim opravdanim odsustvom - da se Milu popne na grbaču. Polovično je i uspela, popela se na grbaču Milovom ex pajtašu, Momiru, koji je izgubio duel i na kraju repatritan u Beograd, gde je prdnuo u čabar.
Milo je bio dovoljno dalekovid i promućuran da u pogodnom trenutku preuzme independističku politiku svog do tada najljućeg rivala, Liberalnog saveza Crne Gore - što je bilo isto kao da je Milošević preuzeo politiku Građanskog saveza - i da se za samo nekoliko godina izbori za crnogorsku nezavisnost.
I sve je to uradio bez (političkih) žrtava u ljudstvu i materijalu i uz minimum turbulencija. Da su se u CG vlade menjale onako često (i nasilno) kao u Srbiji, da su politički protivnici odstreljivani kao što su bili u Srbiji, Crna Gora bi danas bila mediteranska Abhazija u kojoj besne plemenski i verski ratovi.
Mila nije, kako se površno misli, strmopizdio Amfilohije, još manje (u Srbiji sve manje popularni) Jakov, Milu je naprosto isteklo vreme, koje nije straćio, nego je konsolidovao crnogorsku državu do mere da može da podnese i tri Amfilohija, a kamoli jednog Joanikija, sirka tužnog bez iđe ikoga.
